Анали Правног факултета у Београду

ГВОЈСТВО ПРАВНОГ ЛИЦА СА СТАНОВИШТА АМЛНДМАНА XXI

263

та потреба јавља искључнво када су у питању спољни, тржипши односи, када се делу предузећа жели или мора да омогући индивидуализацпја на тржишту? Сматрамо да je суштински ratio давања својства правног лица делу радне организације односно предузећа у потреби његове индивидуализације на тржишту. Само, у мери у којој постоји таква потреба и жеља нужно je и давање својства правног лица делу предузећа. Y тој светлости треба прићи и питању својства правног лица основне организације удруженог рада. Али, пре но што се упустимо у далзу анализу овог проблема задржаћемо се на теориским објашњењима суштине правке личности као и начину коришћења ове правне категорнје. Правна теорнја се разилази у погледу одређивања суштине правне личности. Према теорији реалности правне личности (органска теорија Гиркеа (Gierke-a) и Спенсер -а) правна личност je правна реалност. Њу условљавају посебни колективни интерес и колективна воља који претходе и постоје независно од воље индивидуа ко je сачињавају правну личност( 5 ). Насупрот овом схватању, Јер инг пориче нравном лицу да je субјекат, јер не постоји посебан интерес различит од интереса лица, чланова или корисника, који сачињавају правно лице. Према нему, правно лице ни je ништа друто до специфичан начин оствариваиа права његових чланова који су у ствари субјекти права( 6 ). Планиол( 7 ), који у правном лицу види нарочиту врсту својине чији су титулари њени корисници, није далеко, односно може се речи да je претеча схватања која су дошла до изражаја у нашој правној теорији. Она му признају одређену „дозу тачности” замерајући му апсолутизирање појединих елемената( 8 ). Међутим, највећи je број схватања која не покушавају да утврде суштину правне личности већ je прихватају као категорију корисну за законодавство и правну технику ( 8 ), односно као правну функцију ( 9 ) односно стицање овог својства чине зависним од признања од стране државе( 10 ), или сматрају да je за задовољење потребе којој служи институт правног лица довољан појам Каменске имовинеј 11 ). Остављајући, за ову прилику, по страни питан>е ко ja je теорија тачна, несумњиво je неспорно схватање да je неопходно да правки субјективитет буде признат и од стране правног поретка, мада оно само по себи не објашњава суштину правне личности. Остаје, међутим, други део питања а то je који je домет односно какве су могућности коришћења института правног лица у привредном праву, као и да ли je и када je то нужно.

(5) Gierke: Das Deutsche Genossenschajrecht, књ, 3 и Deutsches Privatrecht, t. I. 1895, стр. 456 и даље;

(6) jering: Geist der römischen Recht, t. 111. стр. 339 и дал,е, цитирано према Saleilles- u, Рег sonalité juridique, Paris 1922, стр. 427;

C 7) Planici: Traité de droit civil, t. I. No. 3005 и дал>е.

(8) Capitani, Kohler, Ehrenzweig, цитирано према А. Гамсу, наведено дело, стр. 174;

(9) Savigny: Traité de droit romain, î. И, стр. (францускн превод), цитирано према Saleilles-\i наведено дело стр. 311;

(io) Bratus: Zur Frage nach dem Wesen der juristichen Person, Stat und Recht, Heft 5, 1957.

(li) SaleiV.es: De la personalità juridique, Pans 1922, стр. 477; Brinz: Pandekten, t. 1. par. 59—63 i t. 111. par. 432 — 454, према Saleilles, исто место.