Анали Правног факултета у Београду

264

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Могућности коришђења својства правые личности су разноврсне. Јавно право, на пример, познаје различите облике ограничено! субјективитета (сем у односу на државу). Полазећи од идеје специјалности, јавно право познаје ограниченна способности правних лица „јавном интересу”. Y нашем привредном праву постоји појам „делатности од посебног друштвеног интереса” који проистиче у суштини из појма јавног интереса, али он сам по себи не даје места разликовању ограниченог и пуног правног субјективитета односно разликовању две категорије правних лица. Сматрамо да не треба мешати питање одређених ограниченна ко ja се могу правном лицу ставити у његовој делатности полазећи од општедруштвеног или јавног интереса, са питањем постојања „плурализма правке личности”. Y првом случају у питању je ограничение правног субјективитета и то одређене врсте правних лица. Y другом случају у питању je деоба једног те истог правног субјективитета на два нравна лица односно реч je о извођењу једног субјективитета из субјективитета друге организације или о „делегарању” субјективитета. При томе, по овом другом схватању постоји примарни субјективитет основних организација удруженог рада и секундарни субјективитет предузећа који се изводи из субјективитета основних организација удруженог рада a који je пренет на предузеће самоуправним споразумом основних организација. Ово схватагье не заснива се директно ни на једној одредби уставних амандмана или Устава. Правый субјективитет основних организација изводи се из њеног ,цоложаја у целокупном институционалном систему” а под тим се подразумевају одредбе уставних амандмана које одређују да се у основној организации удруженог рада управља пословима и средствима друштвене репродукције, да њој припада доходак који оствари и да je она основни облик у коме радници равноправно уређују своје односе, да je она субјект удруживања у предузеће односно установе или друге облике удруженог рада. Схватање о „плурализму правне личности” теоријски je неодрживо. Једно нравно лице може овластити друго правно лице да врши нека права у његово име и за његов рачун, али не може му пренети део свог субјективитета. Према томе, остаје питање да ли уставни амандмани третирају основну организацију као посебну правну личност? За такво схватање нема основа у амандманима и Уставу. Напротив, уставни амандмани третирају основну организацију удруженог рада као део радне организације, (Амандман XXI, т. 2, став 2, до 4) и то у одредби којом je дефинише. Такође, када прелазе на удруживање средстава у друге радне организације, амандмани говоре о радној организацији (Амандман XXI тачка 3 до 8). Исто то чине када говоре о друштвеном договарању (Амандман XXIII тачка 2) или о питањима која се односе на привремене мере (у ствари управне мере) ксје се могу изрећи према организацијама у случају да не испугьавају законом утврђене обавезе Амандман XXI тачка 10). Y свим наведеним случајевима, као што рекосмо, текстови амандмана као субјект односа одре Вују радну организацију. Значи, кадгод су у питагьу одкоси везани за тржиште и промет, амандмани претпостављају као субјект радну организацију. То je уставна претпоставка. По Уставу само je радна организација правно лице. АРУ Г ° Ј е питање што, под одређеним условима, може да се на тржишту појави и део радне организације, било у име и за