Анали Правног факултета у Београду

PУСИJA И УСТАВНИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА - ДО 1839.

Интерес Русије за Србију и нен унутрашњи развој произилазио je због стратешког положаја који je имала Србија на Балкану и интереса великих сила да то веома значајно подручје потчине сфери свог утицаја. Та борба око утицаја испољавала се нарочито у односу на две велике силе Русију и Аустрију, мада су повремено долазили до изражаја и интере си Француске и Енглеске. Међутим, Русија je имала и дублих разлога да оствари свој утицај. Она није имала територијалних претензија у односу на Србију, али je настојала да трајније веже Србију преко новог система власти у чијем je стварању активно учествовала. Y поменутом периоду, па и касније, Србија није била увек пријатан савезник у низу политичких и дипломатских акција које je преузимала Русија, зато je Србија организована под ухицајем Русије, одговарала стремљењима руске дипломатије. Вероватно су и неки други разлози били присутни у опредељивању и односу словенске Русије према Србији. Није намера аутора да у овом чланку разматра све аспекте руске политике према Србији, већ да се из низа тих односа прикаже њена улога у уставној борби ко ja се водила у Србнји са већим или мањнм интензитетом до конца XIX века. Y Србији je борба за уставност имала друге облике и изражаје у односу на европске земле. Док се борба за уставност у Европи седамдесетих година осамнаестог века одвнјала у настојању буржоазије да сруши феудални друштвени поредак a заједно са њим и политички систем феудалне државе, у Србији се борба за уставни поредак у првој половини деветнаестог века а посебно у држави Првог устанка одвијала у специфичним условима борбе за национално ослобођење против турске феудалне државе као и против утицаја и мешана великих сила заинтересованих за исход устанка и унутрашњу организацију државне власти. С друге стране, на унутрашнем плану, уставни развитак у Србији одвијао се у условима значајних политичких сукоба између појединих политичких трупа или слојева носилаца нових, палијативних или конзервативних концепта политичког уређења српске државе. Но заједничко je за све них да су сузили оквире уставне борбе посматрајући уставно питане првенствено са аспекта односа постојећих врховних органа власти и места и улоге тих органа у постојећем политичном систему. Овако схваћена садржина уставности нашла je свој одраз преко првих уставних пројеката и уставних