Анали Правног факултета у Београду

две групе сенатора су доживотни чланови Совјета, с тим што би они и њихова деда били записани у сенатски протокол „да би се тако до века и они сами и њихова племена у народу знали и помшьали”( 3 )- По овом пројекту председник Совјета je врховни вожд, но делокруг његове власти сведен je на минимум. Он je морао посебну заклетву положите да законе државне чува и испуњава као и да се стара о испуњавању одлука Сов jeта. Одлуке у Совјету се доносе већином гласова. Вожд има три гласа, а у случају поделе гласова „она се страна слуша гди je кнез”. Нарочито су значајни они делови пројекта који се односе на надлежност Совјета. Предвиђено je да сви приходи земље спадају у његову надлежност и да нико осим њега никаква „требовања” ни под којим условом не може тражити од народа. Главке војводе бира Совјет; о миру и одбрани земље нико не може одлучивати без знања Совјета и ниједан план Совјета не може бити искмучен из Совјета без једногласног договора и сагласности кнеза и Совјета. Пројекат предвиђа организацију локалне управе и судства по нахијама као и стварање стајаће војске( 4 ). Y нашој историографији и Родофиникинов пројекат оцењен je као покушај пресађивања друштвених односа и политичког уређења феудалне Русије на Србију. Ова констатација, као и претходна, углавном остаје. Родофиникинов пројекат не разрешава супротности једног новог друштва које ce изграВује на бази давања политичких права и слобода широким слојевима, па макар и у рудиментарном облику, већ уставно питање поставлю као однос између два врховна органа власти КараВорБа и Совјета при чему je Совјет замишљен као неки облик сталешке скупштине са наследним и изабраним сенаторима. Према томе, Родофиникинов уставни пројекат, с једне стране, уводи нове облике преживелог политичког система, а с друге, истине законитост као основни регулатор државног и правног живота. Ове две на први поглед противуречне тенденције у основи се допуњују и једини им je цил> ограничавање врховног вожда као централног органа власти. Уосталом то je била пракса у низу феудалних замолю (Енглеска, Угарска и др.) у којима аристократија, ограничава апсолутизам средњовековних владара политичким актима који су претходили првим буржоаским уставима. Родофиникиново схватање о изградњи српског апарата државне власти објективно није одговарала унутрашњим приликама у Србији, јер су са националним ослобођењем раскинута феудални односи, нити времену у којем се стварала и изграђивала српска држава. Друге Родофиникинов уставни пројекат о уреВењу Србије настао je 1808. године. Пројекат je прављен после Ерфуртске конвенције (12. X 1808. године) по којој je Русија требало да добије Влашку и Молдавију и покровитељство над Србијом која би и даље остала у склону турске царевине. Статус Србије према овој Конвенцији би се изменио у односу на Порту и Русију, па je у том смислу тадашњи руски министар иностраних дела тражио од Родофиникина да направи нови уставни пројекат за Србију. Овај пројекат се разликује од првог Родофиникиновог пројекта. На пример, положај Совјета по овом пројекту je другачији. Док je Совјет по устав-

(г) Залтазар Бопшшћ, Разбор сочикени Н. А. Попова, Росија и Сербнја, 1872, 419. (4) Исто, 120—121.

283

РУСИЈА И У СТАВНИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ У ПРВОЈ ПОЛОВПНИ XIX В. ДО 1839.