Анали Правног факултета у Београду

не када je Србија добила аутономију и статус вазалне државе у склону турске царевине, она je свој политички систем изграВивала имајући у виду одредбе меВународноправних уговора који су почивали на Vili тачки Букурешког уговора. Y периоду од 1815 —1830. нема формалних уставних пројеката, меБутим, има неколико српских молби упућених Порти које садрже српске захтеве о унутрашњем уреБењу Србије. Нарочито je значајна молба из 1820. године у којој су изнети српски захтеви о унутрашњем уреБењу. Неки историчари с правом називају српске захтеве из 1820. уставним нацртом или пројектом( 7 ). Руска дипломатија ни овом приликом није остана по страни приликом коначног обликовања српских захтева на бази захтева из 1820. године. Y српској историографији je још увек спорно питане у којој мери су руски представници директно учествовали у састављању српских захтева који су предати Порти. МеВутим, неспорна je чињеница да су они преко свог представника у Цариграду, Строганова, врло активно учествовали у свим разговорима које je српска депутација водила са Портиним функционерима. Постоји нековко варијанти захтева из 1820. године. МеВутим, неколико основних захтева ушло je у коначни текст молбе која je упућена Порти. Захтеви из 1820. године изражавали су постојеће ставове о унутрашњем уреБењу Србије у оквиру турске царевине. Y том правду значајне су тачке које се односе на систем власти и друштвене односе, јер у великој мери оживљавају неке идеје ко je су руски представници већ раније презентирали у држави првог српског устанка преко поменутих уставних пројеката. Y поглављу молбе или пројекта из 1820. који се односи на систем власти, предвиВени су следећи врховни органи власти: наследии кнез (из породице ОбреновиВа) и Совјет са веома значајним функдијама власти. Совјет би био састављен од доживотних сенатора (сличну идеју као што je веВ речено имао je и Родофиникин) који су могли бити уклоњени са положаја, по пресуди или кад дају оставке. Ингеренција кнеза у погледу састава Совјета и одлука ко je би доносио била je минимална. Кнез je само формално потврђивао његове одлуке. Значајне су тачке о увоБењу сталежа. ПредвиВена je подела српског становиштва на: свештенство, племство, чиновнике, трговце и земљораднике. Поменутим категоријама би се судило по општим законима и по законима сталежа којим припадају. ТакоБе je кнез у договору са Совјетом могао даривати чинове и степене заслужним људима. Порта je одбила поменуте српске захтеве, јер бе њиховом реализацијом Србија фактички постала вазална држава, што она у том тренутку није желела да прихвати. Y крајњој линији, Порту није много интересовало како Be се Србија организовати тј. да ли Be се Србија преко рестаурације преживелих друштвених односа развијати као полуфеудална земља, на што je садржина захтева из 1820. године указивала, или Be се кроз промену постојеВих друштвених односа и механизма државне власти развијати као модерна држава. Она je, пре свега, била заинтересована да што чвршће и дуже веже Собт'у за себе и са тог аспекта je одреВивала свој став према постоје&ем унутрашњем уређењу а посебно према тадашњим врховним органима

(7) Јаша Продановић, Уставне борбе у Србији, Бгд. Михаиле Гавриловић, Милош Обреиовгић. 285

РУСИЈА И УСТАВ H II РАЗБОР СРБИЈЕ Y ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX В. —ДО 1839.