Анали Правног факултета у Београду

финитивно формулисање текста устава( 21 )• Куниберт наводи да je Бутењев у споразуму са Петронијевићем поднео султану нови пројекат устава који се разликовао од званичног који je био основа за вишемесечну дискусију са највишим Портиним чиновницима који су учествовали у формулисању текста устава. Петронијевић je имао веома значајну улогу у свим радњама око доношена новог устава, што се да закључити и из напред поменутог писма Константину Николајевићу. Када се депутација упознала са новим текстом пројекта будућим Уставом из 1838. године, она je ставила веома значајне примедбе. Најзначајније су биле оне које су се односиле на статус Србије и њен положај према Порти и положај кнеза и Совјета. Депутација je сматрала да je положај Србије и однос према Порти одреЬен постојећим хатишерифима па да није потребно да се поново регулише уставом. Кнез Милош je такође био категоричан у захтеву да се ништа не мења у тексту устава који je депутација званично поднела Порти. Милош je инсистирао између осталог да се у текст устава не уноси члан хатишерифа о непокретности чланова Совјета jep je „противан части и досгојанству кнежевом, свима чиновницима и народу а осим тога отвара путеве уплгшу сваке стране силе и свакојаким интригана, ко je лако могу порем етити мир у Србијиј 22 ). Y противном уколико Порта не би прихватила ове сугестије депутадија би се морала вратити у Београд. Учешће Петронијевића у српској депутацији као што je већ истакнуто одвијало се по дуплом колосеку. Званично он je прихватао упутства и био сагласан са осталим члановима депутације но истовремено je био повезан са руским представником и са истакнутим Портиним функционерима чији je утицај био одлучујући приликом састављања коначног текста устава( 23 ). Нови текст устава као што je познато састављен je концем 1838. године a објавлзен je у виду султанског хатишерифа децембра 1838. године. Основа за Устав од 1838. je, по нашем мишљењу, донекле измењен Хаџићев пројекат устава, хатишериф од 1830. године као и нека поглавља Сретењског устава. Уколико je постојао посебан пројекат устава руског представника Бутењева, како тврди Куниберт, он je сигурно имао у виду одредбе претходних пројеката који су ограничавали кнежеву власт, а нарочито одредбе из хатишерифа о Совјету. Одредбе о Совјету у хатишерифу пружале су могућност руском представнику да се легално залаже за једну концепцију система власти у Србији која je постојала у држави првог устанка и која je континуирано заступана са већим или мањим одступањима неколико деценија тј. све до средине XIX века. Нисмо склони, иако није без значаја, да руску политику и њен однос према Србији одређујемо на основу моменталних односа и догађаја. Сл. Јовановић, на пример, сматра да je Русија почела губити веру у кнеза зато што je 1830. без ньене помоћи добио од Порте берат о наследном кнежевском достојанству и

(21) Бартолемео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, 18041850, Бгд. 1901, 687; Н. Попов, сп. дело 373.

(22) Нил Попов, сп. дело 384.

(23) Јован Хаџић, Огледало Србско, св. 9, 257—267.

291

РУСИЈА И УСТАВНИ PA3BOJ СРБИТЕ Y ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX В. ДО 1839.