Анали Правног факултета у Београду

Устав од 1838. ни по принцшшма који су унети не представља модеран буржоаски устав. Запажа се да није извршена стриктна подела власти па у том смислу ни разграничение измеВу законодавне и извршне власти. МеВутим, судска власт je одвојена од законодавне и извршне. Принцип поделе власти није био непознат Хацићу jep je у то време у Европи овај принцип примењиван у великом броју земал>а. Но Милошевој опозицији уставобранитељима, такав систем власти није одговарао jep бн оставио неокрњену извршну власт кнезу. Треба истаћи да у једном примитивном државном механизму какав je био у Србији у то време и доста душ после доношења Устава од 1838. године, извршна функдија власти je била једна од најважнијих у систему државне власти. Уставобранитељској опозицијн било je важније да ограничи кнежеву извршну власт него законодавну. План уставобранитеља „није био да кнеза Совјетом ограниче, него je био да га Совјетом замене... Они нису били из начела противни неограниченој власти; они су само июли на то да je с једног човека пренесу на једно тело с једног човека с којим су стајали у непријател>ству на једно тело у коме би они сами заседавали'’( 29 ). Предвиђено устројство власти по Уставу од 1838. године није отварало перспективу даљег развоја демократских институција у Србији. На пример, Скупштина у Србији у претходном периоду све више je добијала карактер представничког органа са изабраним представницима; њеним елиминисањем из устава онемогућен je за дужи временски период развој ове инстиуције, а у крајњој линији и развој парламентаризма у Србији. И поред овакве оцене устава од 1838. године треба истаћи да се у н>ему налазе и неке напредне одредбе које су углавном, биле у претходним пројектима. То су, пре свега, одредбе о политичким правима и слободама, одредбе о судству, о укидању феудалних односа и др. Из свега што je речено и оцена које су већ дате о Уставу од 1838. године може се закључити да je овај устав успорио бржи развој политичког система у Србији управо у оно време када се у многим европским земљама изграВивао класичан буржоаски политички систем. Устав од 1838. такоБе представља, с једне стране, комбинацију преживелих политичких идеја чији су носиоци представници je дне још увек полуфеудалне земле, каква je била Русија у то време. Чшьеница да су феудални друштвеноекономски односи укинути у Русији 1861. године са укидањем кметства говори сама по себи, тј. да руски представници, творци уставних пројеката нису могли креирати политичке документе који би предвиВали организацију модерне буржоаске власти. С друге стране, други партнер Отоманска Порта која je била једна од најконзервативнијих држава тадашње Европе није могла да прихвати за Србију која je била још увек у склону њеног царства, ново уреБење и нове политичке идеје ко je није ни сама имала. Уставобранитељска опозиција састављена највећим делом од богатих старешина тадашњих политичких првака у основи je била конзервативна jep je целокупну политичку борбу око доношења устава сводила на преузимање власти преко органичења власти кнеза до његове фактичке елиминације, мада су формално били за постојање

(29) Сл. Јовановић, Живот и рад др. Јована Хаџића — Светића, 39.

293

РУСИЈА И УСТАВНИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ Y ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX В. ДО 1839.