Анали Правног факултета у Београду

304

АНАЛИ ПРАВЫОГ ФАКУЛТЕТА

разумјела, он додаје одмах да je и мпп међународно, али не тврди да je »droit des gens«; он оснива међународни значај тог права, не на том да би његова правила излазила из меВународних извора, већ на том да служа потребама међународног друштва. По том постоји међународност без обзира на извор правила било у међународном (droit des gens), било у унутрашњем праву. Но таква меВународност основана je на кригерију предмета, а не извора, jep je баш меВународно друштво оно које прелази оквир једне државе, дакле, стање ствари с меВународним обилежјеи. Одатле би излазило да je поле A ins gentiinn међународно јавно право, a пола Б и А да су мпп, такођер меВународно, если по предмету. Да се може узети да су поља Б и Д заједно мпп, малоприје je речено. Но, 1) тешко би се могло прихватити да je само меВународно јавно право ins gentium (што и Батифол на неки начин отклања), дакле да би покривало тек поље А, с обзиром на то да je и поље Б ex defini tione дно меБународног права по извору; и 2) кад би се и узело да мпп обухваћа пола Би Д, ради истицања да je то право опречно међународном јавном праву, сврха не би била постигнута, jep ни у том случају ти појмови не би били контрадикторни. Они се найме покривају у једном дијелу, у полу Б, које представла ius gentium; а ако се узме да поље Б и Д заједно чине мпп као право међународног друштва, оно представља и мпп. Ако би се пак узело да мпп обухваћа само поље Д, опет то право не би било опречно појму »droit des gens« као међународном јавном праву поле A, већ би било опречно, као дио унутрашњег права, међународном праву по извору у цјелини, дакле и тзв. меВународном јавном праву и меВународном приватном праву пола А и Б, или чак само полу Б за које аутор не тврди да je меБународно право по извору. Да би одржао његову битну меВународност и по том опречност меВународном јавном праву у оквиру је.дног опћег меЪународног права, он само каже да je мпп меВународно. То нас итак не води цилу, jep израз „меВународно” значи овдје „по предмету”, и та ријеч повезује само на око мпп и меВународно јавно право у једно; не повезује их уистину, jep има у једном и другом случају другачије значење. Духовит и можда најуспјешнији покушај да се мпп обухвати заједно с меВународним јавним правом у појму ius gentium учинио je Бартош. По њему су те двије гране права зато меВународне (по извору, терминологијом која се овдје употреблава) што уреБују односе измеВу држава, а напосе мпп односе измеВу суверених држава у вршењу законодавства н судбености при уреБивању односа појединаца у приватноправним питањима( 8 ). Кад се доносе правила о том, те двије гране раздвајају се по надлежности органа, судских и дипломатских, но ј единство се показује у часу повреде права и кад су судска средства исцрплена, jep тада заштиту интереса преузимају дипломатски органи државе на основи теорије о тенералној супституцији. Y тој je, дакле, теорији нова идеја о примјени

(8) То се гледиште не смије поистоветити с неоснованим и застарјелим појавама по jccjnAia ce одређује овлаштење државе да иормира законодавну надлежност других држава, или по којима мпп извире непосредно из одредаба inris gentium, v. Eisner, МеЬународно приватно право право, J, Загреб 1953, cip. 5—6 и 7—7.