Анали Правног факултета у Београду

312

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

мотив интереса за стари објекат може се налазити у чињеници да je он типичан представник одређене врсте и одређеног доба а без обзира на вношу апсолутне архитектонске вредности. Y посматрању старог и новог у архитектонско-урбанистичким оквирима морају се јасно издвојити две категорије наслеђа: законом заштићено и незаштићено. Законом заштићено наслеђе je неоспорно најважнија категорија међу свим врстама објеката који су нам остали из прошлости. Према томе и односи старог и новог у случајевима споменика заштићених законом су најважнији и захтевају највише пажње, испитивања и обазривости. Међу стручњацима за заштиту споменика културе а нарочито између њих и активних пројектаната архитекта и урбаниста, често ce јављају подељена мишљења о значају свој става ко ja карактеришу неки објекат као споменшс. Y овим тренутцима већ почињу сукоби старог и новог. Историјска припадност одређеној епохи не представља разлог за диференцирање вредности и значаја наслеђа. Y посматрању историјске прошлости није се нигде јављало гледиште да би споменици једне епохе били вредннји или мање вредни од споменика неке друге епохе због саме чињенице што припадају другој епохи. Ипак постоји могућност преференције уколико из извесне епохе није сачуван већи број споменика тако да се и мање вредним дотичне епохе у круговима службе заштите одаје посебна пажња. На сличан начин и историјско-стилску прошлост наслеђа посматрамс једнако без диференцирања ни преференцпје. Међутим, тешкоће на стају кад ce посматрају објекти из XIX и XX века који нису стилски изворни али по свом општем обликовном и другом значају ипак могу имати карактеристике културног споменика. Савремена архитектура негира вредност остварењима разних архитектонских школа XIX века. Међутим, сама по себн епоха XIX века je сувише значајна да бисмо могли и смели игнорисати њена архитектонска оствареньа, маколико она била у суштинн назадна. Ако смо усвојили критеријум да споменичко својство може имати сваки тгшски представник одређеног доба, онда су дела XIX века свакако споменици без обзира што немају одлике изворног стила. Y непосредној пракси настају каткад несугласице око оцене значаја и вредности неког споменика с обзиром на његово национално порекло. Има гледишта по којима се наслеђе заостало од недавног непријател>а ниподаштава, занемарује, одбацује, првенствено из разлога што подсећа на непријатеља. Тако, национално осећање се јавља као нов аргумент. Овакви ставови могу бити разумљиви али не и оправдани. Свако друштво, у свако доба, одговорно je за свеколико културно благо на тлу којим оно господари, маколико оно подсећало на горку националну прошлост. Оваква осећајна оцењивања споменика блиске културне прошлости изразита су била на територији Србије кад се посматра наслеђе из времена турског владања. Због тих разлога Београд данас има сачувану само једну Џамију, само један амам и свега једну стамбену зграду из времена старијег од XIX века. А зна се да je кекад у Београду било врло много споменика вредних пажње.