Анали Правног факултета у Београду

324

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

под чијом je контролом отвар у стаљу да предузме максималые мере безбедности, тако да се могућност ,случајних” штета сведе на минимум, него и због тога што се продавац под чијом су контролом ствари обезбеђује осигуравьем (напр. за сву робу која се налази у његовом магацину). Ове околности као и чиььешща да се усвајањем принципа контроле избегавају снорови о томе да ли постоји кривица или je штета случајно настала снорови у којима би терет доказивања падао на оног под чијом се контролом налази роба, говоре у прилог усвајања принципа да терет сношена ризика пада на оног под чијом се контролом налазе ствари. Могло би се применити да je у законедавствима усвојено гледиште да, код дистанционих купопродаја, предајом превозиоцу ризик прелази на купца, није у складу са принципом контроле, јер том радњом роба додуше излази из контроле продавца, али не долази под контролу купца, па да, према томе нема оправданог разлога да се преноси ризик на купца. Овај, аргуменат не стоји jep се роба не предаје у месту испоруке и отпрема се на захтев купца, и када je то тако, оправдано je да купац, а не продавац сноси транспорте ризике. Ово резоновање не значи да ће, или да треба, да буду правила о тренутку преласка својине и преласка ризика увек различита. Не, јер ће често разлози који детерминишу тренутак преласка својине довести до фиксирана тог тренутка у исто време и за ризик. Но то не мора да буде, и у одређеним случајевима и ситуацијама, и неће бити. Према томе, у решавању ових случајева не сме се поћи од правила res périt domino као догме, јер његова примена може да доведе до неадекватних решена.

Ар

Врлета Круљ

РЕЗЮМЕ Синтетический взгляд на решения о переходе риска при кугыи-продажи движимого имущества В статье рассматривается проблема кто сносит риск за случайную гибель или порчу при купле-продаже движимого имущества и в связи с этим автор констатирует, что принятые решения можно свести к трем теориям: теории заклюрения сделки (швейцарское, голландское, француз ское и английское права), теории „односторонней поставки” (скандинавское право и право США), и теории передачи (германское, австрийское, советское и югославское права). Автор усматривает, что несмотря на различие в основных подходах, решения о моменте перехода риска часто более или менее тожественны, (в широкой области торговых купле-продаж известными промежутками времени для купли-продажи), а иногда тяготеют к уподоблению опять же под влиянием коммерческой практики (при купле-продажи вещей, определяемых родовыми признаками). На базе проведенного анализа, автор подвергает критике теорию договоров, ибо ее можно последовательно применить только в гипотезе купле-продажи, когда речь идет об инднвидуально-определеной вещи, чем данная теория является неподходящей для современного торгового обра-