Анали Правног факултета у Београду

КРУГ ЗАКОНСКИХ НАСЛЕДНИКА И МАНЕ УCTAHOBE НАСЛЕЂА

1. Установа наслеВа, посматрана са тачке гледишта социјалних функдија које она има, појављује се у двострукој улози: у оној која, у одреВеној фази изградње нових друштвених односа, конкордира са началом по коме рад и резултати рада опредељују стварни положај човека у друштву, а о чему ће доцније бити речи, и онај који не конкордира са началом по коме се од свакога тражи да даје према својим способностима и да узима према своме раду. Одавно je примећено да се битни недостатак установе наслеВа састоји у томе што одржава и, штавише, ствара неједнакост меВу људима. Отуда je она била и осхала предмет критике чији je крајњи домет отклањање њених мана или чак њено укидање. Створена je, нарочито од стране социјалиста утописта, читана сериja система помоћу којих се, по схватању њихових аутора, може изаћи на крај са неједнакостима између људи, које почивају на преношењу имовине са генерације на генерацију. Према једном од њих a њега узимамо примера ради установа наслеВа би током времена ишчезла са позорнице живота на тај начин што би две трећине заоставштине припале првом наследнику, једна половина наследнику наследника, а ништа наследнику наследниковог наследника. Овој тези, по нашем мишљењу, недостају основне премисе које би je спасле ирадионалности, будући да се правним пословима чак и у пресумдији осетне инхабилности inter vivos у иачелу могу постићи исти циљеви који се постижу установом наслеВа, да су одавно покретне ствари добиле значај добара првог реда, да се вредиост која се одреВеним кретањем оплоБава тешко може контролисати, да новчано богатство може безимно егзистирати, да настанак имовине није везан само за једну генерацију, да приватна својина стално репродукује нове имаоце имовинских добара итд. Предложено решегье не би имало много изгледа на успех чак ни у претпоставци да се добра ко ja појединци по■седују састоје искључиво од непокретних ствари и да су стављена ван правног и економског промета. Уосталом, установа наслеВа je природни дериват својине, а старо je правило: cessante causa cessât effectus, што Be реВи да кад престане узрок, нестаје и последица. Проблем неједнакости меВу људима бесумње je веома сложен и тежак, али се он не може решити на секундарном веВ на примарном плану друштвених односа, а превиВање те околности je управо фактор који чини илузорним сва настојања да се елиминишу продукти које стално даје приватна својина.