Анали Правног факултета у Београду

речно, jep се обадве, самим тиме што чине основу, у начелу, изједначавају по значају. Наравно, овако поставлено решење изазива и питање како je могуће да надградња, одн. њен неки део, буде исховремено и производна снага и, као таква, чак да у извесном смислу буде примарна у односу на основу и, штавише, да je одреВује, иако би сама морала, као надградња, да буде яьоме одре Вена. Одговор на то питанье веома je прост: опште je прихваћено да надградња има тзв. повратан утицај на материјалну производњу, основу, с том разликом што утиче на касније (после н>е, дакле) насталу основу. Тако je и с културом. Надградња, уопште узето, делује преко човека, тј. она делује на човека, који je основна (или и једина права) производна снага, а човек, под тим утицајем, делује, на основу друкчије но што би деловао кад нагдрадње не би било, одн. кад она на њега не би утицала. Напротив, решене би било немогуће —■ или, бар, много теже кад би cei стало на становиште да култура улази у саму основу као њен део. Друго основно питање које у вези с овим морамо додирнути свакако je питане односа основе и надградње, одн. културе као њеног дела. Решењем тог питана решава се у ствари питанье самосталности културе као друштвене детерминанте, а тиме и њеног значаја у друштву, одн. друштвеном развоју. Jep, ако je култура потпуно несамостална и не представља ништа друго до само механички одраз, више или мање исправан, друштвене основе, онда je она у ствари само преносник де.лована основе, а никакав самосталан чинилац у друштву. Једини чинилад који одређује целокупно друштво, а тиме и његов развој, јест друштвена основа. Разуме се, ни у ово питанье не можемо овде ближе улазити. Доволно je рећи само једно: да je, временски узето, култура као целина, као појава, проузрокована основой. Jep оно биће ко je je починьало производити на лудски начин, како би могло опстати у изменении околностима, биће које je постајало човек, морало je постати културно или, још тачније: биће које je већ било друкчије од животиње по томе што je донекле „производило” (на лудски начин), а што je претпоставлало и извесну „културу” друкчију од оне животшьске, самим тим почетним облицима „производне” „производило” je истовремено и једну врсту почетне „културе”, што, грубо речено, опет значи само да су телеснк покрети и телесне промене доводиле до одговарајућих психичких покрета и психичких промена, као, и до правих почетних духовних творевина, тј. до културе, с тим што je, наравно, предуслов таквих, од животињских друкчијих телесних покрета био друкчији састав психе и тиме и нена способност за мењање у правцу касније истински лудске психе, а тиме и способност за стварање културе. Али у тренутку кад je такав састав лудске психе омогућио такве телесне покрете, друкчије од животињских, којима je вршена прва „производња”, културе још није било, jep још није било нити развијене психе нити, још мање, њених духовних творевина, које настају тек деловањем тако развијене психе. Дш ако култура тако за свој настанак треба да захвали произведши (или „производњи”), то још не значи да je она у потпуности одре Вена овом. Напротив, производња одређује само неке делове надградне и, сразмерно joui много мане, и само неке делове културе. Koje, тешко je одго-

349

KYATYPA KAO APYIIITBEHA ДЕТЕРМИНАНТА Y СОЦИЈАЛИЗМУ