Анали Правног факултета у Београду

354

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вих л>уди и прилагођено да у најпунијој мери омогући њихов свестран развој. Овакав човек и овакво друштво, рекли смо, не могу бити остварени без одговарајуће високо развијене, човечне културе. Стога и таква култура мора бити један од основних циљева содијализма, па као такав цил> она мора и деловати на друштво у смислу омогућивања свог развоја, тј. у смислу изазивања таквих друштвених делатности које ће довести до н.еног остварења. С овог гледшпта посматрано, измеВу капитализма и социјализма појављују се две битне разлике, иако њихово формулисање овде мора бити резултат врло грубог упрошћавања, што значи и знатну нетачност у појединостима и мање важним елементима. Прва разлика се састоји у томе што „духу”, тј. суштини капитализма као система заснованог на тежньи за профитом и за материјалним богатством, као основан или један од основних циљева одговара управо то материјално благостање, одн. материјална производња, што већа, без обзира на њен лудски смисао и на њене последице за човека и друштво. Човек није вредност за себе него je прост додатак, ако не више само машини, оно производњи у целини. А ола зи се ДО парадокса, да кад би производив могла да тече без човека, човек не би ни био погребай. Таквом друштву je култура потребна само уколико je потребна производњи и њеној неизбежној последили потроппьи. Зато се цела кутура томе и подешава: човек je окљаштрен, jep je додатак производњи, производно оруђе. Он није потпун човек, јер би као такав чак и сметао производњи, он je „специјализован”. С друге стране, ради потроппье je потребно да он има извесне потребе које иначе не би имао и које га у ствари онечовечавају, јер закржљавају његове битне особине стваралаштво, осећајност, човечност, па се такве потребе вештачки и стварају. Арута битна разлика, која je само даља последица ове прве, састоји ce у стварању, у капитализму, двеју култура културе за елиту и културе за масе, за народ. Уместо јединствене културе, чији je творац био народ као такав, ствара се двострука култура. Ово, у ствари, не значи ништа друго до искључење маса из културе, одн. из оног стушьа развоја који je она достигла, и бацање у некултуру и, чак, (антикултуру. Заиста, положа) маса je овде и тежи него раније, пре кипатализма. Тежи утолико што су у ранијим друштвеним системима масе биле прилично издвојене од виших класа, од едите, ко ja их je препуштала самима себи, делујући на њих само у пој единим областима културе, ко je су обезбеђивале њену власт. Y осталим областима масе су биле способне да развијају своју сопствену културу, биле су активни ствараоци културе и заиста су стварале своју сопствергу, умногом врло високу и значајну културу. Капитализам, пак, у свим областима културе подвргава масе оној специјализованој култури за масе коју за њих ствара сама елита, оној масовној култури која представла само сурогат културе или, чак, антикултуру, и коју масе „троше” као и друге потрошне „артикле” серијаске производив, као пасивни примаоци, у ствари као објекти. Масе више ни су субјект него објект културе, оне се лишавају културног стваралаштва, постаЈу акултурни субјекти. МеВутим, ако, теоријски, између капитализма и социјализма, сходно њиховом „духу” и природи, постоји оваква разлика у погледу културе као