Анали Правног факултета у Београду

355

KYATYPA KAO ДРУШТВЕНА ДЕТЕРМИНАНТА Y СОЦИЈАЛИЗМУ

циља, то, на жалост, join не значи да она постоји и у стварнсти. Y стварности су ова два система у овом погледу много ближа. И то, опет на жалост, у првом реду не зато што се капитализам приближава социјализму и почшье више до цени културу (ако можда и има извесних наговештаја V том правду), него зато што социјализам не остварује довољно брзо своје културне цшьеве. Остављајући пострани друге социјалистичке земље, које недовљно познајемо, и задржавајући се само на нашем случају, изгледа нам јасно да, ако социјализам тражи целовитог и свестрано културног човека да би уопште био социјализам, онда га самоуправни социјализам, који толико истиче да je човек у средишту свега и врховна његова вредност, уколико je то уопште могуће, тражи у још већој мери. Jep стварног самоуправљања заиста нема без културе. Самоуправни социјализам мора да као свој врховни циљ постави културу, и то јединствену културу за све; он мора неизоставно тражити да сви луди, дословно до последней постану подједнако културни луди, он мора да одбаци сваку поделу културе на културу за елиту и културу за масе. МеВутим, какво je стварно стање? Наравно, немогуће je порицати велике успехе у правду остварења овог циља. Исто je тако немогуће порећи да се у овом дочетном раздобљу, услед велике материјалне неразвијености, а с обзиром да je материјално благостање један од основних услова управо за остварење циља социализма у култури, морала обратите велика пажња и главки напор усредсредити на подизање материјалног благостања, тако да je стога само култура донекле дошла у друга ред. Па ипак, да ли je у томе одржана права мера? Тешко je савим одлучно рећи, али се намеће утисак да није. Материјална производња као врховни циљ друштва толико je погасла све остало да се и на културу почело гледати само као на њено средство, а не обрнуто, како би требало. Изгледа да смо већ дошли до оног стушьа материјалног благостања на коме се оно мора почети сматрати као средство за остварење одговарајућег културног благостања, jep иначе прети опасност да постане цил> за себе, да се из средства преобрати у цил>. Самоуправни социјализам садржи у себи један елемент економски свакако неопходан који води истицању материјалних вредности изнад свега, комерцијализацији, немилосрдној конкуренцији, „потрошачком" друштву итд., што, у крајњој последний, неосетно доводи до истицања производње изнад човека. Последица овога je и одржавање или бар сувише споро уклањање јаза између културе за елиту и културе за масе. Довољно je oner поменути само ту нашу несрећну неписменост! Наравно, ове примедбе једног човека који није стручан економист и који зато у тој области може крупно да греши морају се узети са свои опрезношћу. Стога треба отворено и врло јасно рећи да оне нису надахнуте жељом за неком аскетском, строго планираном привредом, која би бирократски одређивала лудске потребе по примеру социјалиста-утописта и прописала униформно задовол.авање материјалних потреба свих луди. Али нам се чини да материјална производња, онд. привреда, мора стојати под лудском контролом и мора задовољавати лудске потребе. Њена сврха не сме бити профит него задовол.авање потреба дуди. Чим се почну стварати вештачке потребе и за ньих производит, то je знак да je дошло до