Анали Правног факултета у Београду

356

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

хипертрофије привреде на рачун човека. При том, наравно, не заборављамо тежину питања одређивања које су људске потребе праве, a које вештачке, као ни снагу одговора да je једини демократски пут за решење овог питања слободно тржиште на коме људи слободно објављују своје потребе. Најмање мислимо да би то могле да чине неке свезнајуђе бирократске установе. Па ипак, нема сумње да ce сви морамо сложити да тржиште само по себи, и најслободније, често греши и да ми такоНе врло често интервенишемо на њему и против њега, вођени другим мерилима и другим вредностима од оних које оно цени. Питање je очито врло тешко. Његово решење треба тек тражити. Далеко смо од тога да имамо било какав предлог за решење. МеНутим, сматрамо да je битно да будемо свесни постојања тога питања и потребе тражења решења. Заборавимо ли на то и не уложимо ли одговарајући напор, стихија тржишта и матери јалног благостања ће нас успавати и можда ћемо имати више новца, али мање људскости и среће. Конкретно: шта вреди нодовољно културном, празном градском човеку, a још више ново дошлици са села, материјално благостање ко je му даје два слободна дана у недељи кад je он, услед своје културне пустоши, у те дане несреНнији него кад ради, јер нема чиме да „испуни” то слободно време које му доноси материјално благостање? Из оваквог става пониклог у области привреде, где се верује да Не се све решити само од себе, поникао je и сличая став у области културе утисак je, найме, да сматрамо да Не и ту ствари саме од себе иНи на добро и да се у њих не треба уплитати, јер би то значило администратквну интервенцију на штету самоуправЛ)аньа и демократије. Тако je дошло дотле да и немамо културну политику у правом смислу све je препуштено спонтаној, до крајности децентрализовано ј, несистематизованој и неусклаБеној делатности бројних субјеката, од којих нико не сагледавз а то и није у стању целину питања. То je стање које уколико се не варамо мора да се што пре превазиђе. Али култура није само циљ коме тежи социјализам. Она истовремено и сама одређује циљеве човеку и друштву. Тер њен битан саставан део je систем вредности и норми којима се усмерава и регулише делатност људи и друштва. И овде се, дакле, огледа двострука детерминираност л.удске и друштвене делатности она je детерминисана објективним чиниоцима с једне и субјективним, међу које долазе и цељеви које поставља култура, с друге стране. Према томе, каква je култура, одн. какве циъеве она поставља, такве Не бити и одговарајуНе л>удске делатности, па Не такви бнти и људи и друштво. И управо je ова страна културе као друштвене детерминанте од пособие важности за социјализам. Тер, ако култура у друштву ко je хоНе да буде социјалистичко није по својој садржини права социјалистичка култура, онда ни то друштво не може бити социјалистичко, а таква култура Не поништавати резултате који се у том правцу могу очекивати од других чинилада који иначе воде социјализму. Ако с тог гледишта погледамо на статье у нас, и опет избегавајуНи да улазимо у расправу о садржини праве социјалистичке културе, о вредностима и нормама које она треба да садржи, чини нам се да се ипак сви