Анали Правног факултета у Београду

34

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

за друге неповољан). Предмет интереса свију држава јесу природна богатства морског дна и његова подземља. Велик дио тих богатстава лежи на дну мора, а сакупљен je ондје дјеловањем природних сила кроз стотине тисућа и милијуне година. Ти су седименти великим дијелом настали од материала који су рнјеке доносиле у море из свију крајева својега порјечја. Да споменеяо опех “државу-и" ријеку Заире. Та ријека je доносила у море и обогатила морско дно материјом која потјече из свих дијелова њезина порјечја, сигурно најмање из приобалног дијела. Зашто да од уд ј ела у тим богатствима нема готово никаквог удјела земља из које су ти седименти дошли. То исто вриједи и за друге земле и крајеве: Дуеро и Tajo буку велик дио свога материјала из Шпагьолске, Меконг из Лаоса и Камбоџе, Замбези из Замбије, Колумбија из Канаде. Турска не може имати никаквнх користи из седимената који се стварају путем Тигриса и Еуфрата, а удио Ирака у том богатству je врло мален Индија je на губитку у корист Пакистана гледе наплавина ријеке Индус и њезиних притока. Приједлози за широким просторима искључивих права на морском дну, без обзира да ли их заговарају индустријски интереси неких развијених земаља или државшщи повољно положених земаља у развоју, одлучно дјелују и на судбину „баштине човјечанства”. Ако се простори морског дна и подземл>а до дубине од 2.500 метара или још више додијеле обалним државама, ограничује се онај простор који би требало да буде „баш i ииа човјечанства” на просторе који леже испод морског ступа од најмање~2.soo метара дубоко. Просторно би тај дио био још увијек врло велик (преко половице укупне земљине површине) а на његову дну и у његовој утроби налазиле би се готово неисцрпиве количине (види биљешку 5) корисних добара. Али, оне. би биле много теже _ дрступне. негр ли оне Koie се налазе на дну или испод плићих дијелова мора. Због тога би била рентабилност њихова добивања знатно нижа, па би се тому искорйшйивану' приступило тек пошто су искоришћена рентабилнија налазишта, а у плићим просторима, у сваком случају приход од подијељивања концесија за та налазишга био би знатно нижи од онога који би притјецао погодованим обалним државама из простора њихових појединачних искључивих права. То су, дакако, само нагађања која би требало хек потврдити довољно поузданим постављањем економске рачунице. Но врло je вјеројатно да би рачуни потврдили та нага Вања. Ако она стоје, онда би отпале оне наде (које су свакако биле претјеране) да би из прихода „баштине човјечанства” годиппье притјецала знатна средства за помоћ земл>ама у развоју. Интерес за тај простор нужно би попустио, a стварање посебног организма за тај простор значило би, бар кроз дуто вријеме, финанцијско оптерећење за владе држава чланица. Тако би заинтересиране земле, у првом реду оне у развоју, уз губитак наде на неку корист од „баштине”, морале још носити нове издатке. Опрез према прешнроком иротезању права обалних потребан je и са стајалишта самих држава које би тиме биле погодоване. Чиньеница да се у развијеним државама од економски заинтересираних подузећа јавлају приједлози у том правду, допушта питање какав je интерес развијеШlх односно њихових подузећа на таквом рјешавању. Конкретно, греба које предности яалазе у том рјешењу подузећа Сједи-