Анали Правног факултета у Београду

360

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Y неким случајевима где се ипак другоплеменик насели у планини једног села и племена, права се ограничавају. Y вези са овим занимљив je случај једног Чађеновића из Братоножића који je куповином стекао право подизања „гладе” (стана) у Сумору на Комовима. После дужег спора решено je да за сва времена овај другоплеменик може имати само једно „шлеме" (зграду под једним сљеменом), без обзира на намножавање његове породице. Али су Чађеновићи, држећи се формално уговора, правили „гладу” тако пространу под слеменом од најдужег стабла. Кад се задруга поделила, они су ову необично велику зграду изделили у три-четири оделења и на тај начин заобишли уговор. Друкчији су односи у оквиру села. Ykoahko се становништво намножавало и потребе за землом постајале све неопходније, настајале су нове и сложеније уредбе. Док je у једном селу сточарство било главно занимање и док je оно зимском исхраном везивано и за друге удалене области, готово цео сеоски атар je заједничко пасиште. Зиратна земљишта су била ограничена на незнатне површине. Доцније, када се услед промењених услова, земљорадња почела развијати на штету сточарства, сваки je гледао да што више захвати од заједничке својине. Hajnpe je допуштено да појединци у комушщи засеју усев ако га ограде „Што огради да загради”. Иначе се за потру не одговара. И оваква њивица није могла бити трајна својина ако се узастопно три године не обраВује. Многе овакве „лазине”, „лазови”, „тријебине” и „крчевине” носе назив оних људи који су их искрчили и напустили. Тамо где су се крчевине усталиле, оне су непрекидно прошириване и око њих забелом шуме стваране дубраве. На тај начин су у средини комуница настајале енклаве зиратног земљишта и забели. Сужавањем комуница и проширивањем њива и ливада, настајале су потребе за новим регулама. Одређивани су „прогони” за стоку, приступ појилу, пуштање стоке у „поле” код се покосе ливаде и пожању усеви, забрана ливада у пролеће, време издига у планину и др. Најдуже су као заједничко добро остали шумски плодови: јагода, малина, купина, боровница, лешници и дивле крупнее, без обзира да ли су на приватном имању или комушщи. Чак и рој пчела који je „одбегао” и уселио се у шупље стабло каквог крупног дрвета, припада ономе који je пчелу први нашао, а не сопственику стабла. Разуме се, претходно се мора стабло обележити усецањем крста у кори стабла. Колективна права су се постепено сманивала док нису сведена на заједничку плашшу, слободну попашу на преосталим сеоским утринама и редовшгчким воденицама. Попаша сада у многим крајевима није допуштена ни када се покосе ливаде. Често се на покошеним ливадама и заорниченим њивама виде потке као знак забране попаше. Када се помшье израз потка, вала нешто више рећи и о његовом значењу. Реч потка помшье се у Законику цара Душана (Сл. 79 и 82), у значењу казне ако неко насилно преВе границе другог села. Taj назив се сачувао до данас али у нешто друкчијем овој области потка значи забрану попаше у ливади после косидбе или на ораници која je те године залива Вена. На простору који се жели заштитити од попаше стоке пободу се стабљике об-

(1) Мирко Барјактаровић, „Потка” Душанова законика лашега доба, Зборник Етнографског музе ja у Беснраду, 1901—1951, стр. 232 —233.