Анали Правног факултета у Београду

361

ОБИЧАЈНО ПРАВО Y ОБЛАСТИ СТАРЕ РАШКЕ

лика притке са чијег се врха не скидају лиснате гранчице. На средини потке се огули кора у облику широкое прстена. Број потки зависи од пространства ливаде; обично су оне пободене крајем ливаде где и остају докле их сопствеlШК не уклони. Ако неко извади или сломи потку, кривица je много већа него да je пустио стоку у ливаду. Због овога би се могле изродити размирице већих последица. Потки je сличая забел, који се односи на забрану шуме. Ако неко жели да преобрати општу шуму у својину, он обали гуљењем коре неко* лико стабала свуда унаоколо. Обично се то догаБало у близини већ створене крчевине и засејаване њивице. Таква шума носи различите називе: забел, забран, брањевина, дубрава, raj. Многи забели су доцније искрчени и преобраћени у зиратно земљиште, које често носи преБашњи назив „забел”. Највећи број правних обичаја везан je за хајдучије, краБе, меБе, потре и псовке. Крађа стоке je био најглавнији узрок суБења. Украсти стоку сматрало се за подвиг. Гледало се да се украде у неком удаљенијем крају, како би се траг могао боле затурити. Украдена стока се протурала „у девето село” или преко државних граница. Трагање за украденом стоком почињало je испред стаје. Представници села одатле почињу „терати траг”. Прво измере „улчијом” копита или стопу украдене стоке. Пошто се крађа дешава поглавито у глуво доба ноћи кад почшье падати роса, траг се може лакше пратити на влажној трави и земљишту. С времена на време се улчијом проверавају стопе. Када се по трагу доБе до границе суседноГ села, позове се старешина тога насела да му се „преда траг”. Од тада je ова село било одговорно за краБу ако се не би могао на исти начин да истера траг у друго суседно насеље. Иначе село сноси кривицу a сељаци дрема имућству плаћају штету. Али пре него што Бе село накнадити оштету, настаје дуги процес проналажења криваца. Пошто се у сваком селу приближно могло знати ко je могао украсти уопште, а особито тих дана, осумњичени су се морали правдати на сеоском скупу (лонци). Правдало се заклетвом непосредно или посредно. Непосредно су се заклшьали они којима се ипак могло веровати, а посредно за осумвьичене су се клели угледни и поштени л>уди ако су на то хтели пристати. Заклетва je тешка. Камен je симбол заклетве. Осумњиченом се пред скупом стави камен; у обе руке, под обе ноге и на главу. Стогодшшьи Борђије Секулић из Лозне у Бихору,, рекао ми je да се овоме додавао и раоник на грудима. Камен je знак окамењења свега, а раоник на ерцу указује на заклетву у плодност и род. Ако се сви осумњичени оправдају заклетвом, кривац се тражи и на други начин. Као у среднем веку( 2 ) у овој области je сачувано тражење кривца помоБу соцбине и сока. Огласи се соцбина (награда) ономе који „просочи” (пронађе) кривца. Из изреке „боли je добар срок него рЬав сок”, види се да je било и непоузданих соцбина. Има трагова да се у овој , као и у другим областима, вршило и симболично кажњавање на раскрсници пута ако се кривац не би могао никакопронаБи а учинио je изузетно тешко кривично дело (убиство, палевина куће и др.). На ово указује узгредна реч „на нега учинише амин и гомилу”

(2) К. Јиричиек и Ј. Радокић, Историја Срба, кн>. 11, Београд, 1952, стр. 129.