Анали Правног факултета у Београду

362

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Свакако je средство правдања било и ваВене мазије на коју подсећа честа изрека „Извадио бих мазију” и „Извадио бих за нега мазију”. Из овога ce види да ce мазија, као и заклетва, вадила и за другог. Значајан број правних обичаја везан je за сточарство, које je y овој области било важнија привредна грана него землорадна. Пошто се стока за време вегетационе периоде креће деле године од жупе до планинских врхова, то су и регуле у вези са овом многобројне. Све je одређено: време издига на планиду, локализована стана, правци кретана стоке и станишта и катуна, појило итд. Y заједничку планиду се издизало истог дана, а такоВе издизало у селину. Тамо где један подигне стан, друга то није могао учинити. Тек кад се потпуно напусти то станшпте, може се неко друга населите. Попаша око стана једног сточара није дозволена стоци другог домаћина, сем ако нису у супапш. (Заједничко становање и чување стоке). Појило je заједничко, али се увек пази на то да друго стадо приђе тек када се прво удали од воде. Строго ce осуВује морално и материјално, онај који присвоји овцу посталицу (која изостане иза стада) и престалицу (која случајно преВе из једног у друго стадо). Али je најтежа морално казна, ако се присвоји бољевима (овца чије je виме оболело). Овакав брав се остави после неуспелог лечења на пашнаку да тамо угине или прездрави. Њега неће ни вуци ни хајдуци. Ако болевима прездрави и придружи се неком стаду, по правилу се мора тражити њен сопственик. Y противном, утајивач ће сноситн већу моралну одговорност него да je украо овцу. Обичајним правом регулисане су и обавезе и дужности сточара који je дао неком стоку на попашу или млекарину. Ако овца угане, сточар je дужан да сопственику покаже кожу тога брава. Y другом случају дужан je да надокнади штету. Y планинским крајевима ове области гајили су и велики број кона, читаве лаћимије, ако се овде називају, као у среднем веку, аргеле кона. Особито су биле велике лаћимије кона на Пештерскосјенићкој висоравни. Истерају се у планину у пролеће, a враћају у село тек кад падне вершки снег. Кони се крећу слободно у ссшпас, без бојазни да ли ће их вуци напасти или хајдуци украсти. Од вукова се „азгин” кони бране, хајдуци по обичајном праву не узимају коне из овакве ергеле. Ако се то и деси, крађа се теже ocyßyje, jep се сматра да je прекршено опште народно правило. Сем тога, било je и других преступа који су се решавали по усталеним народним регулама. Повода за сваБу и размирице било je доста у једној етнички, верски и друштвено хетерогеној средини. Ипак се овде гледало као и у црногорским брдима да ко кога не увреди, jep je после псовке мајке или оца долазио шамар, а иза нега пушка и крвна освета. Било je и других повода за размирице, надметане у скоку, бацане камена с рамена, гаВану белега. Сиромашнији победник изазивао би завист богатијег и повлашћенијег, па би своју победу плаћао и животом. YraeAHH луди су морали да смирују и умире по обггчајном праву. Крвни умир je био најтежи. Као у среднем веку за највеће кривице су судили 24 најугледнија човека из разних села те околине, које je наименовала и једна и друга зава Вена страна. Лакше кривице решавали су 12, a још безначајније 6 кметова. Изабрани кметови су били најугледнији луди. Бити позван за умир