Анали Правног факултета у Београду

376

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

цијеС 22 ). Једна од фушсција једногласносхи код одлучивања јесте, заправо, да обезбеди усклаБивање општег гГшејединачног интереса. УсклаБиваошптег и појединачног интереса може се обезбелити и ня~Тгячин тсякп то уреБује Повела СЕВ-а олМ-959. године, но којој се препоруке и одлуке Савета али се оне не примењују у државампУчланицама које су „изјавиле да нису заинтересоване за оддосноТштан>ё”С я )^ B.“ Од посебног су интереса са становигттта Jдејства одлуке меБународних организација које ва кад je њихово дејство прецизирано у том ме.БунароАнн уговор изричито одређује да ова впс.та олдука не.ма обавезно нравно дејство (европске заједнице, посебно ЕЕЗ). Y другим случајевима основыи међународни уговор OApebvie ограничено правно дејство ка у односу на лржяве члянице — Устав МеБународне организације рада (МОР), на пример, изричито регулише дејство препорука Опште конференције рада о радним односима, донетих двотрећинском већином. Државе чланице МОР-а су дужне, најкасније у року од 18 месеци од завршетка заседања Опште конференције рада на којој je донета препорука, да je доставе својим законодавним и другим надлежним органима ради за конодавног регулисаньа и предузимања других мера, као и да обавесте Генералног директора МОР-а о учигьеном. Устав МОР-а изричито одређује да осим упознавања надлежних органа, државе члянште ттрлтају другу правну обавезу у односу на ове препоруке. Међутим, у пракси МОР-а ове препоруке су имале и шире правно дејство: оне су се, најчешће, доносиле као допуна меБународних конвендета рада,_ у ком случају су се разраБивалашачела односне меБународне конвенције рада; у случајевина када су се препоруке доносиле у областима које нису уреБене меБународним конвенцијама рада због ньихове сложености и разлика у степену развоја држава чланица, гфепоруке су служиле као основа код касщцег доношења меБународних конвенција рада. Другим речима, препорука je овде представљала одреБену фазу у процесу легислације у меБународном раднохм праву и стварању нових правила меБународног права у том подручју. На тај начин, препоруке МОР-а у стварности добијају све више у правиом значају и нису више, као до скора, „сиромашни роБак конвенције”( м ). У доктрини значајна пажньа je посвећена проблему правног дејства и обавезности резолуција Генералне скупштине УН. Тедно време доктрина je, полазећи од карактера функција и надлежности Генералне скупштине као политпчког а не правног органа и од припремних радова конференције у Сан Франциску, заступала мишљење да су резолудије Генаоадне

(32) Савет гувернера Фонда, под утврђеним условима и после безуспешног покушаја кзмирења, може да стави државу чланицу пред избор: да прихвати од Савета гувернера утврђен паритет нациокалне валуте или да иступи из Фонда (чл. IV ст. 6, чл. XV ст. 26 и XX ст. 46 Статута МеЬународног монетарног фонда).

(зз) Сличая начин одлучивања примењен je y чл. 14. Конвенције о ОЕЕС од 1948. године (Маршалов план), односно у ст. 2, чл. 6. Конвенције о OECD од 1960, године, која je наследила ОЕЕС. По чл. IV Повеље СЕВ-а, препоруке се „доносе у питаљима економске и научно-техничке сарадње", а одлуке „у организационном и процедуралним питањима”.

(34) Чл. 19. Устава МОР-а. Поближе: Пешић, Међународна организадија рада. Нови Сад, 1969, стр. 121—122, 123—124.