Анали Правног факултета у Београду

377

OCHOBHA ОБЕЛЕЖЈА ОДЛУКА МЕБУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

скупштине, по правилу, ггрепоруке и да обележг je( S5 ). Овај став испољиб~се својевремено и у југословенској доктрины, у "кОјој je Бартош доследно заступао став о морялнпм обележДчзе^луЦИ l ' 3 с позивом и нгуначело суверена, телнакости државе. указујући и на_то, између осталог, да политички карактер и универзалноет YH могу бити чинилац који онемогућује остваривање пуног правног авторитета њених одлука, укл>учујући нарочито санкцију( 36 ). Било je, чак, мшпљења да свака дискусија о правној обавезности резолуција Генералне скупштине представља чисту спекулацију, без икакве важности за меВународно право( 37 ). С друге стране, у теоријским разматрањима тога времена изузетно се јављају мишљења која указују на то да резолуције_ЈГенералне скупштине имају иакп cv препоруке, посебно с позивом на начело савесног исггуњавања меВународних обавеза из чл. 2. Повеље УЩ 38 ). Поготову je представљао изузетак став да резолущце Генералне скупштине могу да имају правно дејство у процесу стварања правила међународног права. Судија Алварез je, на пример, у одвојеном мишљењу о резервама уз Конвенцију о геноциду и индивидуалном мишл>ењу у англо-норвешком спору о рыболову од 1951. године указивао на то развоја иде у правцу ширења-законодавне власти. Генералне скупштине YH( 39 ). Не ултшеКи на бвом месту у појединости, може се утврдити да jeУједињених нација потврдида,_lенденцију развоја о којој je Алварез говотжо-_Резолуције Генералне скупштине YH, посебнсГ оне Koje су донете у облику декларанта. имале су и имају правно дејство ко je се неможе свести на њихово чему" се показало да je сасвим упрошћен^сгавДкОЈlГсl"заступао и у службеним издагьима YH, да резолуције Генералне скупштине могу бити HrHopHcaHe( 4(l ).. Генералне _ скупштине YH могу ЈмашиввАе —раздщнто_ Јтравно дејГТво( 41 ). lîpe свега, оне могу да буду облик одлучивања којим се тумаче и разраВују релевантне одредбе Повеље YH (на пример: Светска декларапија о правимгпчовёка од 1948.~1ч5дцне7 касније пактови о правима човека; Декларација о давању независности колонијалним територијама и народима од 1960. године; резолуција јубиларног заседања 2625.

(25) Ynop.: Goodrich-llambro, Charter of the United Nations. 2nd edition, Boston. 1949,. стр. 151—152; Kelsen, The Law of the United Nations, with Supplement, London, 1951, стр. 194, 495.

(36) Бартош, цит. дело у бел. 10, стр. 24; Бартош, Поштовање међунар одних обавеза, Међународна политика, 160 (1956).

(37) Stone, Legal Controls of International Conflict (прво издање), London, 1954, стр. 275.

(3S) Поближе: Магарашевић, О правној обавезности резолуција Гекералне скупштинв YH, Међународни проблеми, 2 (1957), стр. Sl. и сл.

(39) ICJ Reports 1951, стр. 49, 52. и 152.

(40) „Оддуке Генералне скупштине формулисане ру као ,дтрепоруке’' државама члагашама, осталим органима и специј ализованим установама, повезаним ca YH. Иако ове препоруке нису обавезне и могу бити игнорисане од заинтересованих страна, оне имају обележје моралног убеђивања од стране већине влада које сгоје иза њих" (Everyman's United Nations, fifth edition. New York, 1956, crp. 19).

(41) Поближе од најновијих дела: Castaneda , Valeur juridique des résolutions des Nations Unies, RCADI, t. 129 (1970/1), стр. 211. и сл. и тамо наведена литература; Rousseau, цитдело у бел. 5, стр. 433. и сл.; Димитријевић Рачић, цит. дело у бел. 17, стр. 155—157г Тункин, цит. дело у бел. 2, стр. 184. и сл.