Анали Правног факултета у Београду

387

МЕБУНАРОДНОПРАВНА ЗАШГИТА ЧОВЕКА У ОРУЖАНОМ СУКОБУ

конвенција предвиБају иста кривична дела обележена као теже повреде. Трећа Женевска конвенција у своме члану 130. осим напред наведених кривичних дела, сем дела уништења или присвајања имовине, као тешке повреде предвнђа још и следећа два кривична дела: присиљавање ратног заробљеника да служи у оружаним снагама непријателзске силе и лишавање права да то лице буде редовно и непристрасно суВено према одредбама ове Конвенције. Најзад, после дна, четврта Женевска конвенција, осим кривичних дела предвиБених у све три конвенције, као тешке повреде одредила je још и следећа кривична дела: незаконита прогонства и пресељења и противзаконита затварања и узимања талаца (Чл. 147). Ова Конвенција, као што се види, још једном (пошто je то већ једном учинила у Чл. 34) забранује узимање талаца. Двоструко навоВене овог кривичног дела свакако je учињено због његове широке примене коју je хитлеровска Немачка извршила у току другог светског рата у окупираним земљама . То су, ето, кривична дела предвиБена у Женевским конвенцијама која су оне оквалификовале као „тешке повреде". МеВутим, ниједна од ових конвенција није својим одредбама прописала кривичноправне санкције за наведене тешке повреде иако оне, у ствари, представљају ратне злочине. Y томе je, нема сумње, један од основних недостатака Женевских конвенцнја. Све оне предвиђају исто решење за ово питање, найме, обавезују стране уговорнице да својим унутрашњим прописима предвиде одговарајуће кривичноправне санкције против извршилаца наведених кривичних дела( 5 ). Осим тога, стране уговорнице су дужне да пронаВу лица која су осумњичена да су извршила или наредила да се изврши ко ja од тешких повреда и да их изведу пред своје судове, без обзира на то да ли су домаћи или страни држављани. Стране уговорнице, ако пак више воле, могу осумгьичена лица да предају на суВење другој страни уговорници, која je заинтересована за судско гоњење и располаже са довољно доказа. Решена која нам дају Женевске конвенције од 1949. године о обезбеВењу примене њихових одредаба не представљају новину. Ми смо имали иста решена и у Женевској конвенцији од 27. јула 1929. године. Она je, найме, у своме члану 29. предвидела обавезу за државе уговорнице да пропишу санкције због повреда неких одредаба, уколико нихови кривични закони не би били довољни. У вези са оваквим решенима, проф. др Милош Радојковић пише: „Ван сваке je сумне да, поводом примене ове одредбе, с једне стране, и повреде меВународног права и лица које je ту повреду извршило носе меВународно обележје, док опет, с друге стране, и казна прописана домаћим законодавством па и сам домаћи суд који ће пресуду изрећи, ступају у дејство с извршењем једне меВународне обавезе. Али,

(з) Југославија je испунила своју обавезу из Женевских конвенција и прописала криБично-правне санкције. Цела Глава XI југ. крив, законика од чл. 124—134а посвећена je кривичним делима против човечности и меВународног права. Она je, исто тако, спровела у живот и Конвенцију Уједињених нација о незастаревању ратник злочина и у свој Кривични законик (чл. 143а) унела одредбу којом кривично гоњење и извршење казне за кривична дела из чл. 124—128. не застаревају.