Анали Правног факултета у Београду

388

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ипак остаје отворено питање, какав je стварни домашај једне овакве санкције. Искуство из доба после првог светског рата није оправдало верование да су домаћи (конкретно немачки) судови кадри да охвате додељену pi at улогу за кажнаване домаћих ратних криваца и злочинаца”( 4 ). Овом приликом треба подвући да многе стране уговорнице Женевске конвенције од 1929. године нису испуниле своју обавезу и нису донеле кривичноправне прописе о санкцијама све до другог светског рата. Протекли период од доношења Женевских конвенција од 1949. године потврБује слично искуство. Наиме, велики број држава није ни до данас прописао кривичноправне санкције за тешке повреде предвиБене у овим конвенцијама. Без тих прописа о санкцијама, одредбе Женевске конвенције о тешким повредама нису потпуне. „Норма, која je потребна за постојање кривичног дјела, каже проф. др Богдан Златарић je увјек комплексна норма. Она се састоји од прохибитивне или прецептивне норме с једне стране и инкриминаторне норме с друге стране. Другим рјечима, потребна je норма која одреВено понашање забрањује или налаже, и норма која такво понашање предвиђа као кривично дјело надовезујући на њу кривично правку санкцију. Хашка конвенција, као ни остале конвендије које се односе на питање ратног права не садрже, међутим, инкриминаторне норме. Оне садрже само прохибитивне или прецептивне норме, а те leges imperfectae нису довољне, да се одреВено понашане по праву сматра кривичним дјелом”( 5 )- Треба се, мислим, сложити са проф. Златарићем да меБународно право заиста није стигло до тог степена развоја да може доносити потпуне инкриминаторне норме за појединце. Ово схватање потврдила je и пракса после другог светског рата. Y Немачкој je Контролни савет донео закон бр. 10 од 20. децембра 1945. године којим се предвиВају кривична дела као и у Статуту МеБународног војног суда и прописују за њих санкције. По овом закону судили су војни судови окупационих сила, као и немачки судови за дела ко ja су била извршена у току другог светског рата, тј. пре доношена овог закона. Y Jyгославији се судило по Уредби о војним суДовима од 25-V-1944. године за ратне злочине учшьене пре доношена ове Уредбе. Y Француској се исто тако вршило кажњавање ратних злочинаца по YpeAÖH од 9. VIII 1944. године, такоБе са ретроактивним дејством( 6 ). До оваквих решена се дошло зато што меБународна заједнпца, у време доношена Женевских конвенција од 1949. године, па ни касније, није била спремна нити способна да ову улогу преузме на себе и да она врпш кажнаване лида која су извршила или наредила да се изврши повреда правила меБународног ратног права, већ je то препустила државама. Join после првог светског рата, појавила се идеја о оснивану једног меБународног суда који би доносио одлуке о повредама ратних закона и обичаја, са ретроактивним дејством. Версајски уговор од 28. јуна 1919. године, у својим одредбама (чл. 227—230), предвиВа санкцију за повреду

(4) Др Милош Радојковић, Рат и међународно право, Београд, 1947, стр. 40—41.

(5) Др Богдан Златарић, Хашка конвенција од 1907. године и индивндуална кривична одговорносг за ратне злочнне, Туг. рев. за међ. право бр. 2/1958, стр. 337—341.

(s) Ар Богдан Златарић, щгг. дело, схр. 337—341.