Анали Правног факултета у Београду

389

МЕБУНАРОДНОПРАВНА ЗАШТИТА ЧОВЕКА У ОРУЖАНОМ СУКОБУ

ратннх закона. Тако су савезнички удружено силе планом 227. Версајског уговора оптужиле немачког цара Виљема II за повреду меВународног морала и меВународних уговора. МеВутим, као што je познато, до овог суВења није дошло. Виљем II се склонно у Холандију, а ова je одбила да га екстрадира, са мотивацијом да се ради о политичном кривцу, позива јући се на своје уставне одредбе које забрањују издавање политичких деликвената. Осталим одредбама Версајског уговора (чл. 228) било je предг виВено да ће савезничке удружене силе извести пред своје судове лица која су повредила меБународне ратне законе и обичаје а оне су то препустиле Немачкој, која je оптужена лица или ослободила сваке одговорности или пак врло благо казнила( 7 ). После другог светског рата било je исто тако бројних покушаја да се установи један међународни кривични суд који би био надлежан за повреду правила меВународног права, али су до сада ти покушаји остали без резултата. На овоме су радиле и Уједињене нације, али ни оне нису успеле. Пракса из првог светског рата, као што смо истакли, била je безуспешна у погледу кажњавања ратних злочинаца. Међутим, после другог светског рата, приличан број ратних злочинаца изведен je пред меВународне војне судове у Нирнбергу и Токију, као и пред националне судове држава победница и кажњен. „И први и други светски рат каже проф. Бартош јесу доказ о повредама обавеза ратујућих страна, које им je наметао тај правни систем. Али побеВене стране на крају оба та два рата оглашене су кривим због тих повреда. Тиме су joni једном потврђени правно важење и обавезност тога система. Отуда и државе и доктрина рачунају са тим системом као са реалном снагом иза које стоје моћ тих држава, правна свест свих народа који чине меЁународну заједницу и јавно мњење целогсвета”( 8 ). Према томе, систем о кривичној одговорности због повреда меВународних ратних правила, изгледа, у многоме се заснива на елементима застрашивања, jep се исти има применити тек по завршетку рата, а то ће углавном зависити од победиоца. Осим тешких повреда, које су лимитативно набројане у одговарајућим одредбама Женевских конвенција од 1949. године, у истина je предвиђено и много других дела чије извршење представл,а повреду њихових одредаба, али ни овде нису прописане кривичноправне санкдије. Не само то. За гьих, тј. за ове повреде, које не спадају у категорију тешких повреда, није предвиВена ни обавеза за државе уговорнице да прописују кривичне санкције. Напротив, све четири Женевске конвенције садрже истоветну одредбу којом се предвиВа да Be стране уговорнице предузети потребив мере у циљу њиховог сузбијања. А какие Be те мере бити, препуштено je њима да оне учине онако како наБу за сходно. И овде je у питању недостатак Женевских конвенција, jep има низ повреда ових конвенција, које, иако нису категорисане као теже повреде, ипак join и како могу бита тешка кривична дела.

( 7 ) Ар Милош Радојковић, пав. дело, стр. 42.

( 8 ) Ар Милан Бартош, из ттредговора за МеЬународно ратно право, од Гавра Перазића; Бсоград, 1966, стр. 7.