Анали Правног факултета у Београду

403

УГОВОРНОПРАВНА И ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ ДРЖАВА

je, с обзиром да je Швајцарска федеративна држава, подупирао став 2. на првом заседагьу, али да сада сматра да треба цео члан 5, а не само став 2, изоставити. Питање да ли нека чланица федерадије представља државу јесте проблем о коме се већ дуто расправља у правној теорији. Ако се не сматра државом, њена je спобосност закључивања уговора потпуно очувана планом 3, где je изричито речено да одредбе Конвенције не утичу на правку ваљаност меБународних споразума измеБу држава и неког другог субјекта меВународног права, или између тих других субјеката. Пошто не помитье уговоре меБународних организација, нема основа да Конвенција садржи ни одредбе о уговорима закљученим од стране чланица федеративних заједница, jep je нелогично да се говори о једној категорией недржавних субјеката меВународног права а не и о друтој. Швајцарски Устав признаје кантонима извесна овлашћења, врло ограничена, у матери] и закључивања меБународних уговора, у првом реду у питањима која по Уставу спадају у њихову надлежност, а затим у извесним питањима суседских односа, о којима се могу склапати споразуми са подреБеним територијалним јединицама граничних земаља. И у једном и у другом случају савезне власти врше строгу контролу, а у првом случају савезна влада и преговара за рачун заинтересованих кантона, док у другом, иако кантон непосредно преговара, то се врши под резервом накнадне потврде од стране савезних органа, jep они често и поништавају споразуме кантона закључене са страним државама. Приликом коначног гласања, са 66 гласова, против 28 (међу којима и Југославија), уз 13 уздржаних, одбачен je став 2, члана 5, а са 88 гласова за (меВу којима и Југославија), уз 10 уздржаних, усвојен je тако измењени (тј. само са првим ставом) члан 5. (у дефинитивно] редакцији члан 6) Бечке конвенције о уговорном праву. Када размотримо све разлоге за и против става 2, члана 5. нацрта Конвенције, изнете током радова на нацрту и на Конференцији, морамо доћи до закључка да су била додирнута многа важна питања субјективитета у меВународном праву и, у вези с тим, односа измеБу чланица неких федерација, иако они нису расветљени до краја (Конференција je то из разумливих разлога избегавала). Иако je, из практичних разлога избегавања комиликација, овакав исход дебате за већину био прихватљивији, из тих истих практичних разлога не може се оспорити ни занемарити вршење закључивааа уговора од стране чланица појединих федерација. Основнн разлог то] више недоследности но неоправданости оваквот решей>а лежи у томе што се Конвениша Солиосно њени творци) оградила и ограничила само на једну врсту уговора, оне измеВу држава, заобишавши знача јнеПсатегорије других уговора, т]. измеБу - држава и других ~Субјеката: меВународног права, са ограниченим капацитетом (или измеБу ових последних само). ,'lасно ie да ie кол неких" чланитгя фелерятивних заједница реч о извесним смањеним сувереним овлашћењима. чиш су део оне пренеле или оставило ФедератиВШј ~за]еднициГ савезним органима. МеВународно право се при том не упушта у то како je дошло, којимлг процесом, до децгнтрализације и у ком степену једне такие заједнице, да ли je она као таква у почетку, споразумно створена, или je касније од унитарне ка томе еволуирала. Утолико je то лцтутрашњеправни процес ко]им се меБународ-