Анали Правног факултета у Београду

408

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

мере треба да саме собом битно и постављају све структуре и структуралне односе у појавама. Отуд и у самој објективној узрочности, законитости и детерминизму појава Бриџман стварно усваја осиоые солипсистичке ставове Едуарда Ле Роа: „Научник je та] који чинп чшьешще”, или „Научник je та] ко]и ствара ред и детерминизам, које уображава да препознаје у стварима”. За самог Ле Роа je то био довољан разлог да окрене леђа научном и разумном сазнању, и интунцијом nobe верско] мистгщи, Као Буи својим инструментализмом, а Шилер својим разочараним танталовским хуманизмом. Међутим, за Бриџмана je разлика у томе што je câM детерминизам као хипотетички мод ел, иако само оперативна хипотетичка конвенција, тиме што делује у људским остварењима, ј едини управо операционалистички пут самог стварања идеалног друштва и света. И свакако неће бита од битне важности то што ће Бриџман под притиском критике проширнти свој операционализам од исклучиво мерних операција још и на вербалне, па су меБу бројним његовим следбеницима не само психолози и социолози, већ и физичари прешли и на семантичке операционалне анализе у потрази за разликовањима научног и ненаучног. Од много веће карактеристичности и важности je несумгьиво улога коју операционализам приписује самој науцн, самоме паучнику, самом операщюналном интелекту, а преко њнх и самоме себи у постизању „идеалнога друштва". На овој линији у својим тестаментарним Рефлексијама једног физичара Брщшан се пита: „Какав je однос паучника према идеалном друштву”, и одговара: „Изгледа ми да он заузима положа] од високе стратешке важности. Свак може лако видети да би матери] ална добра ко ja сад уживамо била немогућа без научне делатности и видети да са тога разлога треба науку подржати”. И то je и тачно и право, Али за Бриџмана улога и знача] науке и научника у предвиБаньу и изградњи „идеалног друштва" су join много дубли и пресудннји тиме што самим својим „научним животом” треба да већ доносе и остварегье „доброг живота". Овај за њега, у основи својој, и није ништа друго до много птире дат сам „живот интелекта” односыо интелектуалног трудбеника, или интелигендиј е. Тако Бриџман свој очигледни сцијентизам преобраћа на плану проблема хуманизма „идеална друштва” и „добра живота" у интелектуализам и пише: „Научни живот, који je за научника добар живот, посебна je врста много општија живота који je исто тако добар живот, а то je живот интелекта”. И управо интелектуализам поста] е за Брщшана највиша дужност научника, jep mime: „Ja мислим да je највиша дужност научника пружити свакоме човеку осећање да живот интелекта није само добар живот за оне који такав живот воде, него да je такође добро и за друштво као целину да се интелектуални живот омогући свима који су за ньега способни, и да то буде цењено и награђено од целе зајеАНице". Мудро Брицман прећуткује судбину оних који, по њему, не би били „способни" за „интелектуални живот” и ни речи не каже о одлучујућој