Анали Правног факултета у Београду

414

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

у Сан Франциску, није био непосредно усмерен на слабљење правила о апсолутној заштити држава. Кроз. стварање нових ггрявних ргнг.типггя оно je посредним путем и скоро неосетно изгубило г.воју-аиг.пл-гтттг ност и, у cßoioi примени постало релативно и условлено. До овога je дошло не због тога што су државе свеснб деловале у тоЯ~цравцу (напротив, оне, узете појединачно, извесно Tï нису желеле такав развој), већ зато што су токовиюпште еволуције друштва условили померање тежишта друштвеног интереса. Пије никако незанимдиво указати на смер којим се то тежиште померало. Y условима када се започело са правним регулисањем меБународних односа државе су живеле кап яутпхтоне и прем я г ебп пкрепуте ттрлине. стварно нёзависне у својој самодовол>ности. МеБународно право се састојало из два_концентрична круга „права мира ,7 7'у коме je са основой био ялядя јућтт принцип апсолутне сувереностй~и~ права рата” коте. je, у крагњој консрквр.нци, ггпр.гпдптяло добеБеног на милост и немилост победнику. Од стања пуне сувепености и Формалне једнакости у меБуспбним односима, које- je гарантовало право мира, актом започињања непријатељства прелазило где, са изузетком правила ратовања, правбПзата ншГакве обавезе шве наметало победнику у односу на побеБеног, ičojSje у крајњој линији могао бити и избрисан изсписка сувНреншгдржава. Отуда се већ доста рано почела развијати тенденција у гшавцу за-. штите држява и v таквим ситоаттијама и то тако, што се. ся л-юрялнпг и стнов'штття пвяквя проглашава/Уа недопустивом међу цивилизовашгм државама. Но меБународно право jy je признавало и почетком XX века —■ ренуШпке Оранж и Трансвал су, рецимо, актом о капитулацији од 31. маја 1902, анектнране у састав Британске Империје. Потреба да се заштити нравна личност државе непрестано je расла и јачала h један од разлога потпуног укидања ,дграва рата” лвадесетнх голпна овога века лежи управо у нужности да се она реализује. То je, уосталом, и смясао система колективне бёзбедности онако како“је он замишљен Пактом Друштва народа, пошто je према схватању држава општи интерес био да меБународна заједница, институционално организована загарантује својим ауторитетоЈМ, у потпуности и до крајњих граница, интересе својих поједшгачних -чланица. По концепцији. Пакт je, отуда, сав усредсреБен на државе и, он, следећи ту концепцнју, треба да „развща сарадњу и гарантује мир и безбедност нацијама”, односно државама, како je то наглашено у-преамбули. Иако би се’из преамбуле могао извући заюьучак да су сарадња и безбедност једнакр значајни циљеви, сарадња je у сенци одржавања мира и безбедности и она се скоро искључиво развија у циљу одржавања мира. Само на том пољу постоје извесне обавезе сарадње а читав сложена поступак одржавања мира je тако подешен да се што магье окрње сувереност и добровољност чланица. Из тих разлога су и овлашђен.а Друштва према државама нечланицама практично никаква, jep je Пакт за њих res inter alios acta. Пакт се скрупулозно чува да нигде не задре у „domaine réservé" државе и она je као ентитет, као јединка уживала далеко већу заштиту у систему Пакта но што ће то касније бити случај у Поведи YH* Питању сарадње, у ширем смислу те речи. Пакт посвећује свега два или три члана при крају текста, истичући недвосмислено