Анали Правног факултета у Београду

421

МЕБУНАРОДНОПРАВНА ЗАБРАНА PACHE ДИСКРИМИНАДИЈЕ

Повеље или конвенцијом закљученом под окриљем Уједињених нација и ратификованом од стране држава чланица”( 3 ). Y основи, на ово се сводила и правна аргументација Јужноафричке Републике у склону њеног перманентног отпора напорима Организације уједињених нација да je принуди на одустајање од политике расне дискриминације, посебно од практиковања apartheida као најдрастичнијег облика те политике. Већ у спору са Индијом, у вези са третманом Индијаца у Јужноафричкој Републици, влада ове државе истине да „не noiсто ји било каква међународно призната формулација људских права и да их не дефинише ни сама Повела”. Из тога се затим изводи закључак да „државе чланице, стога, немају према Повели (у погледу гарантовања људских права А.П.) никаквих посебних обавеза”( 4 ). Треба одмах рећи да je овај последњи аргумент, узет сам за себе, очигледно неприхватљив. „Људска права и основне слободе” у Повели заиста нису „спедифицирани”, али једно ипак јесте право на једнакост. Чак и уколико се прихвати да ни на који начин није могуће одредити ко ja су л>удска права имали у виду редактори Повеље приликом формулисања поменутих одредаба, право на једнакост je одређено довољно јасно. Поштовање људских права „за све, без обзира на расу, пол, језик или вјероисповијест” je сасвим независно од конкретно садржине људских права: обим тих права може да варира, а да право на једнакост остаје неокрњено уколико je уживање конкретно датих гфава једнако доступно свим грађанима. Остаје, према томе, да се размотри друш аргумент, тј. тврдња да поменуте одредбе из Повела садрже обавезе само за Организацију, а не и за државе чланице, при чему би и недискриминација, односно, право на једнакост, представљала циљ који су само саме Уједињене нације обавезне да остваре, док би државе чланице, правно, биле потпуно слободне да днскриминацију међу својим грађанима спроводе или не спроводе. Прије свега je очигледно да, чак и при чисто формалноправном приступу, није могуће стриктно разграничит обавезе саме Организације од обавеза хьених чланова. Организацију сачињавају њени чланови и они су такође ти од којих, у крајњој линији, зависи остварење циљева Организације које су формулисали опет нико други него сами чланови, односно, које су, као чланови који су накнадно ушли у Организацију, ратификовањем Повеље накладно прихватили. Исто je тако очигледно да се под „унапређивањем поштовања људских права” није имало у виду, већ и због тенденције универзалности Организације, унапређивање поштовања тих права ван Организације, у сваком случају не само ван тог круга. Другим ријечима, државе које су прихватиле Повељу удружиле су се да тај цил> остваре првенствено у свои властитом кругу. То произлази већ из контекста у коме се формулише задатак унапређивања поштовања људских права: поштовање тих права je дефинисано као једна од фундаменталних претпоставки развоја међународне сарадње (опет, прије свега између самих чланица Организације), а од овога, надал>е, зависи и остварење основног цил>а

(3) Ibid., стр. 29—32. (4) Doc. А/С. 1. 6/1, стр. 4.