Анали Правног факултета у Београду

422

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Организације очување међународног мира и безбједности (у вези с којим су, узгред речено, у Повељи формулисане довољно прецизне обавезе држава майнца). Пошховање људских права уопште, а права на једнакост напосе, показује се, дакле, као један од главных стубова цјелокупне зграде политичко-правног система Уједињених нација. Y сваком случају, сама Генерална скупштина je у више наврата потврдила то увјерење, посебно приликом усвајања Универзалне декларације о правима човјека и Декларације Уједињених нација о уклањању свих форми расне дискриминације. У преамбули прво се, као основна идеја, истиче да je „признанье урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова льудске породице основа слободе, правде и мира у свијету 1 ’; у преамбули друге се, такође на првом мјесту, истиче да je Повеља Уједињених нација „базирана на принцшшма достојанства и једнакости људских бића”. Када се има у виду да су наведени и друга документы у којима су изражаване ове идеје били прихватани у Генералној скупштини иди једнодушно или огромном већином, сасвим je немогуће тврдити да то ни у ком погледу не тангира правый положај држава окупљених у Организации. Уосталом, да поштовање људских права, а посебно искорјењивање дискрнминације, није ствар исюъучиво самих држава, јасно показује и пракса органа Уједињених надија у случајевима када се пред њих постављао задатак рјешавања спорова насталих у вези са кршењем лудских нрава од стране по ј единых чланова Организације. У вези са поменутим случајем дискриминације према Индијцима у Јужноафричкој Републици, Генерална скупштина je усвојила резолуцију у којој je изразила мишљење да „третман Индијаца у Унији треба да буде у сагласности са међународним обавезама из споразума закључених између двије владе, као и са релевантным одредбама Повеље” ( 5 ). Сасвим je очигледно да je, у конкретном случају, Генерална скупштина полазила од тога да „релевантно одредбе Повеље” обавезују у истој мјери као и одредбе међународних споразума закључених између влада у спору. То гледиште ће бити потврђивано и у низу каснијих одлука органа Уједињених нација, посебно у вези са политиком апартхеида владе Јужноафричке Републике. Уједињене нације ђе све до данашњих дана вршити сталан притисак на Јужноафричку Републику, Португал, илегални расистички режим у Јужној Родезији, потпомагати различитим средствима борбу обесправљеног становништва против расистичких режима, што би, уколико би се прихватило да државе чланице немају никаквих правних обавеза у погледу поштовања људских права, било очигледно противправно. Најзад, у истом извештају Поткомнтета ИИА Конференције у Сан Франциску, који у прилог својој тези дитира Келсен, изражено je и гледиште у случају да дође до тешких повреда лудских права, таквих које би представљале пријетњу међународном миру или бн „спрјечавале примјену одредаба из Повела” људска права „престају да буду исклучиво ствар самих држава”( 8 ). Није, истина, прецизирано о којим je одредбама

(5) Doc. А/ 64/Add. 1, стр. 69. (6) Према Келсену, op. cit., стр. 19—20, прим. 8.