Анали Правног факултета у Београду

423

МЕБУНАРОДНОПРАВНА ЗАБРАНА PACHE ДИСКРИМИНАЦШЕ

ријеч, али je сасвим логично претпоставити да ту у првом реду долазе оне које изричито говоре о заштити дудских права. Може се, дакле, узети да се и при стварању Повеље подразумијевало да ће државе чланице Организације бити обавезане да се уздрже од тежих повреда људских права. Аргумент да je, због тога што у Повељи људска права нису таксативно побројана, таква обавеза неодредива (па самим тим и одговарајуће одредбе у Поведи практично непримјењиве у односу на државе чланице), такоВе не стоји, jep je сасвим јасно да, када се говори о поштовању дудских права, то у сваком случају значи да се послужимо ријечима професора Бартоша —• „да би свака акдија погоршавања садашњег стажа у некој држави била противна овом документу” ( 7 ). Али, чак и када би било могуће оспоравање правке обавезе држава чланица позивањем на „неодређеност” обавезе, то се, као што je већ истакнуто, ниуколико не односи на забрану дискриминације која je у Поведи дефинисана сасвим јасно. Y ствари, има довод но основа да се постави и питање да ли je забрана дискриминације, а у оквиру ове у првом реду расне дискриминације, прерасла оквире „партикуларног” права Уједињених нација, и постала принцип „општег” меБународног права. Афирмација права човјека у глобалним размјерама несумњиво je закономјеран историјски процес. Претварање човјека из простог поданика пуког објекта вршења власти, арбитрерне примјене државне силе у граћанина снабдјевеног „уреВеним” правима и слободама, никако није производан избор између више једнаких могућности или, с друге стране, проста демагогија властодржаца са цидем да се олакша класна владавина. „Права човјека” су настала као битна компонента модерног грађанског друштва ко je ce, историјски закономјерно, конституисало на бази трансформисања натуралне у тржишну привреду. Тржипши су односи били ти који су објективном нужношћу измијенили положај човјека, одреВујући му, као основну, улогу учесника у робној размјени. Као однос размјене појавдује се и сам капиталистички производни однос: он ce реализује у форми купопродаје специфичне робе радне снаге. Капиталистичка производња и закон профита захтијевају слободну радну снагу пролетра који je, како би рекао Маркс, „лишен и го”, али истовремно ослобоВен ропске везаности за одређеног господара, ставден у положај власника своје „робе” који ту „робу” нуди на тржишту радне снаге, тржишту на коме тржишни закони дјелују на исти начин као и на сваком другом тржишту. Та слобода je, дакако, сасвим релативна (Маркс о слободи пролетера у граВанском друштву говори као о „еманципованом ропству”, насупрот стварном ропству у дотадашњим епохама), али то je, у већем или мањем степену, случај и са свим осталим слободама у класном друштву, у коме je битна карактеристшса положаја индивидуума њихова отуВеност, без обзира на класни положај. Y сваком случају, то ниуколико не доводи у питање об-

( 7 ) Проф. Бартош, истина, има у виду Универзалну декларацију о правима човјека, али то тим прије важи за Повел>у Уједиљених наци ja, као меЬунаролни уговор.