Анали Правног факултета у Београду

424

АШЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

јективну заснованост права и слобода индивидуума у модерном грађанском друштву. Држава која се у представама правних позитивиста појављује као свемогућа сила која захваљујуђи само својој „увиђавности" или из тактичких разлога „допушта” одређена права и слободе човјека, у ствари je и сама продукт оних друштвених односа из којих су се ыепосредно конституисала та права и слободе. Признајући та права и слободе, истиче Маркс, држава модерног грађанског друшгва само je признала „властито мјесто рођења”. Према томе, држава модерног грађанског друштва није слободна у избору да ли ће признати или не права и слободе човјека, јер у случају негирања тих права и слобода негира саму основу свог постојања. Она, наравно, може у зависности од датах прилика, укључујући ту и реалне односе снага релативно слободно „дозирати” одређена права и слободе. Повремено, та права и слободе могу бита сужаване, као што се у пракси често показује, и у веома значајној мјери. Али, она не може, поготово не трајно, негирати права човјека уопште. Шта више, ни када je реч само о ограничењима „традипионалних” л>удских права и слобода, та ограничена, уколико задиру у темељне односе у друштву, могу бита ефикасно спроведена само у релативно кратким периодима и, уколико се продуже преко одређене границе, неизбежно резултирају у слому режима. Y историјској еволуцији грађанског друштва радничка класа ће са сазријевањем претпоставки за превазилажење капиталистичког начина производње, преузети од буржоаске класе заставу борбе за афирмацију и дал>е развијање лудских права и слобода. Модерни индустријски пролетеријат постаје у међународним размјерама све моћнији фактор продубљавања и потаунијег гарантовања људских права. Афирмација лудских права je једна од основних претпоставки за остварење историјских циљева радничке класе, не само у оквирима капиталистичког политичког система него у још већој мјери након свог властитог конституисања y владајућу класу. Критеријум- за процјењивање односа пролетаријата према људским правима и слободама свакако нису стаљинистичка теорија и пракса, израсле на девијацијама социјалистичких процеса у неким социјалистичким земљама. Задатак пролетаријата након освајања власти није да одбаци људска права као „буржоаску обману”, него да им даје све пунију садржину и све снажнију гаранцију. Историајски посматрано, дакле, фронт борбе за „унапређивање поштовања” л>удских права може само да јача. Покрети и сиаге које дјелују у том правду се, даље, природно повезују у међународним размјерама, вршећи заједнички притисак у правду потпуније афирмације Лзудских права у свакој земли понаособ. С друге стране, све чвршће интегрисагье у првом реду на подлози свјетског тржишта међународне заједнице у јединствену цјелину, успостављање чврсте међузависности њених саставних дијелова, повезивање грађана различитих земаља у дјеловању на подручјима од заједничког интереса, све то условљава интензиван притисак на баријере ко je онемогућавају те интеграционе процесе, међу којима се као једна од значајних сметњи појављује и сужавагье и ограничавање права човјека на унутар-