Анали Правног факултета у Београду

425

МЕБУНАРОДНОПРАВНА ЗАБРАНА PACHE ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

државном плану. Осим тога, као што je већ истакнуто, поштовање права, човјека je једна од битних претпоставки одржавања међународног мира. Констахација у Универзалној декларацији о правима човјека да je гажење људских права „резултирало барбарским актима који су тешко вријеђали савјест човјечанства” у више махова су на драстичан начин потврдила збивања у међународним односима. Угрожавање међународног мира у правилу долази од аутократских, диктаторских система који су принуЬени. да свој несигурни положај унутар земље ојачавају „успјесима” на међународном плану или да, бар, изазивањем меВународних конфликата одвраћају дажњу своје јавности од унутрашњих проблема и тешкоћа. Или се, пак, такви режими везују за моћне хегемонистичке силе, добијајући за. узврат страну подршку диктатури која, у случају опасности од рушења режима, узима форме „легалне” интервенције у унутрашње ствари, са неизбјежним импликацијама ширих меВународних размјера. Обрнуто, системи који афирмипгу права човјека, што само по себи указује на унутрашњу стабилност појављују се у меВународним односима као носиоци тежњи за мирољубивом меВународном сарадгьом, за унапреВивањем меВународних односа заснованих на узајамном поштовању независности и равноправности. Jep, афирмација права човјека изражава се у већој могућности и, досљедно томе, већем степену утицаја граВана на цјелокупну политику земље, при чему je од посебног значаја омогућавање утицаја „нижих” друштвених слојева, оних који у ратним сукобима подносе највеће патње и који, управо стога, нису склони да дају подршку политици усмјереној на угрожавање меВународног мира. Да ли je, дакле, имајући у виду изложено, већ данас могуће говорити о обавези поштовања права човјека (у оном обиму у коме та обавеза постоји по Повељи Уједињених нација) као обавези која произлази и из „ошптег” меВународног права? На позитиван одговор на то питање, перед описане законом јерности јачања поштовања људских права, упућује и околност да je таква обавеза стварно прихваћена, посредством Повеље Уједињених нација, од стране огромне већине држава у савремној меБународној заједници. На тај начин je поменута законом јерност добила и свој ~,позитивноправни" израз за практично цијелу меВународну заједницу. Ипак, није могуће занемарити ни чињеницу да се још појављују веома снажни отпори признаку овакве обавезе и у оквиру саме Организације уједињених нација. Лако je уочити да се приликом постављања питања одговорности за конкретне повреде права човјека за разлику од случајева повреда „неспорних” меВународноправних обавеза када државе доказују да такву повреду нису извршиле, односно, да постоје околности које за конкретни случај одговорност искључују у овом случају се исувише често доказује да обавеза, као правна, и не постоји. Стога још није могуће са сигурношћу тврдити да обавезу на поштовање људских права већ сада предвиВа и „опште” међународно право, Сасвим je сигурно, имајући у виду сталну тежњу јачања поштовања људских права, да je конституисање такве међународноправне обавезе у ближој или даљој будућности неизбјежно.