Анали Правног факултета у Београду

426

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТЕТА

Y основы, све што je речено за обавезу поштовања лудских права уопште, вриједи и за забрану дискриминације у уживању лудских права, као обавезу на поштовање једног од тих права, права на једнакост. Треба, меВутим, нагласити да je притисак у правду прихватања ове забране изразито снажнији него када je у питању поштовање других лудских права( 8 ). На то указује већ поменута околност да je та забрана, за разлику од забране вријеБања лудских права уопште, посебно и сасвим јасно дефинисана у Повели Уједињених нација. На исти закључак упућује и чињеница да се у разради механизама имплементације у меБународним уговорима усмјереним на забрану дискриминације отишло много даље него у уговорима који предвиђају друге облике међународноправне заштите лудских права. Y томе je несумгьиво најдаље отшила управо Конвенција о уклањању свих облика расне дискриминације, што јасно указује на то да je забрана расне дискриминације (што, у складу са текстом Конвенције подразумијева и дискриминацију по боји коже, прецима, етничком и напоријеклу) једна од најчвршће утемељених обавеза држава у систему меВународноправне заштите човјека. Може се, стога, закључити да je забрана дискриминације на расној основы, уколико се join не може сматрати дијелом „ошптег” меВународног права, у сваком случају на путу да то постане знатно прије него неки други облици меВународноправне заштите лудских права.

Ар

Александар Пелеш

РЕЗЮМЕ Международное запрещение расовой дискриминации Автор в своей статье ограничился разбором двух вопросов; первого возможно ли из Устава Объединенных Наций сделать вывод о правовом запрещении расовой дискриминации и, второго, содержится ли подобное запрещение и в „общем” международном праве. Положительный ответ на первый вопрос автор находит в статьях Устава, предусматривающих обязанность, Организации стремиться к „укреплению уважснття прав человека и основных свобод для всех, без различия расы, пола, языка и религии'’, из которых, посредственным путем, вытекает и обязательство для членов ООН. Обязательство уважать права человека благодаря тому, что оно в Уставе не специфицирано, сводится к обязательству воздерживаться от ухудшения существующего положения. Между тем, запрещение дискриминации, специально предусмотренное, включает в себе и обязательство отклонять существующие виды дискриминации, в первую очередь, по признаку расовой принадлежности. Подтверждение такому взгляду автор обнаруживает и в практике органов обьединенных Наций. В связи со вторым вопросом автор указывает на закономерность усиления международной защиты прав человека, но полагает, что вследствие наличия все еще сильного сопротивления, нельзя с уверенностью утверждать, что обязательство уважения прав человека уже стало частью „общего” международного права. В рамках данного вопроса, тоже самое

(8) Тиме се свакако не жели рећи да се једнак или, чак, интензнвнијп притисак не појављује када су у питању неки специјални видови заштите човјека, као што je, на примјер, забрана ропства.