Анали Правног факултета у Београду

ТЕОРИЈА НЕДОЗВОЉЕНЕ KAУ3E У ПРАКТИЧНОЈ ПРИМЕНИ

Сваки сусрет двеју воља који, према традиционалном захтеву, поседује одређене правые атрибуте (*), неминовно покреће и једно питање: зашто странке пристају да се уговором обвежу (cur debetur), који je циљ њиховог обвезивања. Посебно, може ли сагласност њихових воља произвести пуноважна правка дејства уколико je тај циљ недозволен. Одговор на ово питање, почев од 17, века до данас ( 2 ), инспирисао je, али и orrpeделио, многе ауторе на различите правде, све окупљене око тзв. теорије каузе или основа обавезе. Још од времена француског теоретичара Доме (Domat) ( 3 ), ова теорија ce веома брзо развијала, тако да данас није тешко наићи на студију о каузи која већ у свом почетку полази од закључка да ниједно гштање у теорији облигација није толико расправљано као пи-

(i) Традидионално се узима да je за настанак уговора, поред свести о елементима предузете радње и камере (animus contrahendi ) да се уговор закъучи, потребно да вол>а буде слободно изражена, да je стварна, озбидна и упућена на нетто што je могуће остварити. Ошпти ИМОВИНСIШ законик за Црну Гору (чл. SO7) предвиђао je да je ~уједињена, слободна и истинита вода свијех уговорника, прави и главны темед свакога уговора. Гдје тога нема, нема у опште ни законкта уговора". Да би сагласност вода произвела правые последние потребно je, поред поменутнх атрибута, још и да се односи на дозволен, могућ и одређен предмет, као и да поседујс дозводени основ или каузу.

(2) Појам каузе je правној науци био познат још у римском праву, али теорија каузе у смислу кохерентних излагања почела ce развијати тек од 17. века. Y римском праву кауза се употребл>авала у различитим значењима, нпр. она je означавала сам уговор, садржину уговора, правну чињеницу која ствара обавезе, услов у правнотехничком смислу, цил> уговора, итд. О овоме в.: V. Georgesco : Essai sur le mot » causa« dans le latin juridique, Etude de philologie juridique, Buciiresti, 1956. Y иашој правној литературы кауза се преводи као основ, узрок, правни паслов или просто кауза; вид.: Константиновић: Облигационо право, Београд, 1957, стр. 41; Цшој: Ohhgacijsko pravo, splošni del, Ljubljana, 1962, стр. 42; Гаме: Кауза и правни основ, Анали Правног факултета у Београду, 1959, бр. 2, стр. 156. Y ствари, у доба формализма уговорног права, почев од римског права па све до 16. и 17. века када je принцип консенсуализма сменио принцип формализма, није ни могло бити речи о каузи у данаипъем смислу. Кауза je била потчињена форми тако да су се уговорне обавезе у принципу раЬале испуњењем формалних радгьи сходно правилу » forma dat esse rei«. Тек je појава консенсуалпзма, као принципа уговорног права, допела са собом и могућност схватања каузе као суштинског елемента уговора и јбсног систематског излагања у виду теорије. Опшириије о овоме в.: Перовић: Формални уговори у граћанском праву, Београд, 1964; Rouxel : Rechersche des principes généraux régissant l'évolution contemporaine du formalisme des actes juridiques. Cherbourg, 1934; Piedelièvre: Les transformations du formalisme dans les obligations civiles, Paris, 1959.

(з) Domai: Les lois civiles dans leur ordre naturel, liv. I, tit. I, Des conventions en générale, sect. I, De la nature des conventions et des manières dont elles se forment.