Анали Правног факултета у Београду

436

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тање каузе ( 4 ). И заиста, објашњење раВана уговорних обавеза изазвало je у прошлости, а и данас изазива, различита теоријска схватана, која ce сва могу, редом како су настајала, сврстати у три основна правда: класично схватане каузе, негадија каузе, и новија схватања каузе у оквиру којих ce разликују она која се ин спириту једним субјективним критеријумом, затим она која прихватају један објективан критеријум, и најзад, она која, у извесном смислу, представљају симбиозу субјективног и објективног критеријума. Али, док je питање на плану доктринарног расправљања добило изразнто споран и полемичан тон, дотле je судска пракса, о истом питању, испол>ила један далеко смиренији став. Она показује нарочито интерес за каузу у случају када je она недозвол>ена, када je противна правним или моралним императивима. Пре него што пређемо на испитиване практичне примене теорије недозвол>ене каузе, погледајмо основне особине опште теорије каузе. Теорија каузе нарочито се развила у француској правној теорији и то посебно после доношења Грађанског законика. Овај Законик je предвидео ништавост сваке обавезе која нема каузу или која се заснива на неистшштој или недозвољеној каузи (чл. 1131). Недозвољена кауза, према истом Законику, јесте она која je законом забранена или противна добрим обичајима или јавном поретку (чл. 1133). Ове законске одредбе имале су за собой већ изграђену теорију каузе чији je творац био Дома. То je тзв. класично схватање које у каузи види цил> коме странке теже приликом закључења уговора, и то цил> који je увек исти у уговорима исте врсте. Тако, код двострано обавезних уговора обавезе странака једне другој узајамно служе као каузе: обавеза једне странке има за своју каузу обавезу друге странке, или, по речима творца ове теорије, „обавеза једне основ je обавезе друге"( 5 ). Када се ова формула примени на уговор о купопродаји, онда она открива да се сваки продавай обавезује према купцу само зато што се к упад обавезује према продавцу. Према томе, непосредни циљ или кауза код ове врсте уговора увек je иста без обзира на различитост мотива или личност уговорника. Води се рачуна о једном објективном моменту који je увек исти код исте врсте уговора. Код једнострано обавезних уговора и то имајући у виду реалне уговоре, класична теорија каузу види у предаји ствари. Једна уговорна странка се обавезује према другој зато што je од не нешто већ примила, нпр. зајмопримац се обавезује пре,ма зајмодавцу због тога што je од нега примио извесну суму новца на зајам. За разлику од овнх критеријума, класично схватане код уговора о поклону каузу схвата као психичку појаву. Поклонодавац се обавезује зато што хоће да учини поклон. Он ту није инспирисан противпрестацијом него „некой другом заслугой поклонопримца" или je у питану враћање услуге шш само „задовољство да се некой учини неко добро” и сл. Укратко, кауза се овде састоји у намери да се поклон учини animus donandi. Као што се види, ово схватане, са изузетком уговора о поклону, апстрахује мо-

(4) Rieg: Le rôle de la volonté dans l’acte juridique en droit civil français et allemand, Paris, 1961. стр. 253; Rottasi : A propos d'un livre sur le cause des obligations. Revue trimestrielle de droit civil, 1923, стр. 395.

(5) Domat: op. dt.