Анали Правног факултета у Београду

437

ТЕОРИЈА НЕДОЗВОЉЕНЕ KAY3E

тиве и каузу открива помоћу чисто објективног мерила. Недозвоњени мотивы не улазе у поље каузе, тако да се недозвољеност циља уговорања npoi цењује искључиво са објективне тачке гледања. Класичну теорију каузе оспорили су многи аутори( 6 ), чије су ce критике, у ствари сводиле на поридање потребе за каузом. Све што она тобоже објапш.ава, према антикаузалистима, може ce објаснити предметом уговора или сагласношћу воља. Тако нпр. ако код двострано ног уговора недостаје кауза или je она забрањена, уговор je y ствари ништав због недостатка или забрањености предмета, а не због каузе (нпр. када продата ствар не постоји, довољно je рећи да je обавеза продавца без предмета, а сувишно je рећи да je купчева обавеза без каузе или ако се неко обвеже да Aâ одређену суму новца за извршење кривичног дела, онда je' таква обавеза ништава због забрањености предмета, а не због забрањености каузе) ( 7 ). Код реалних уговора, као и код доброчиних, према антикаузалистима, кауза се меша са условима за настанак уговора. Тако, код реалних уговора предаја ствари није кауза већ услов настанка уговора, а код доброчиних, такође, animus donandi није кауза него услов постизања сагласности воља. Противници класичне теорије истакли су и то да се ова теорија сукобл>ава са једном логичном немогућношћу када хоће да објасни каузу код двострано обавезних уговора. Наиме, код ових уговора немогуђе je рећи да je обавеза једне стране кауза обавезе друге, пошто се кауза и дејство уговора не рађају истовремено. Уговорне обавезе настају истовремено, док кауза нужно претходи дејству уговора. Ако се каже да je једна обавеза кауза друге обавезе, онда оне не могу никад настати пошто оне код двострано обавезних уговора истовремено настају. Постоји у том феномену „узајамног стварања обавеза једна логичка непојмљивост”( 8 ). Теорија каузе, критикована нарочито у другој половины 19 века, пружила je, у радовима многих аутора нашег века, поуздане доказе да je „ипак надживела све критике антикаузалиста”( 9 )- Те критике су управо подстакле теорију каузе да се још више развије и да се обогати новим схватањима ко ja се карактеришу већим степеном продубљености и сложености, али и великом разноврсношћу у заюъучцима. Аеоба аутора примећује се, најпре, по томе да ли у објашњењу каузе полазе са субјективног аш објективног становшпта. Тако, известаи

(8) Ernest: La cause est-elle une condition essentielle pour la validité des conventions ? bibliothèque du jurisconsulte et du püblicisle, Liège, 1826, t. 1, стр. 250—264; Bois — Juzan: De la cause en droit français (spécialement en droit civil), Bordeaux, стр. 147 и сл.; Dabin: La théorie de la cause, Bruxelles, 1919; Artur: De la cause en droit romain et en droit français, Paris, 1878; Séfériadès: Etude critique sur la théorie de la cause, Paris, 1897, Gauly: Essai d'une definition de la cause dans les obligations, Revue critique de législation et du jurisprudence, 1886, стр. 44; Timbal: De la cause dans les contrats et les obligations en droit romain et en droit français, Toulouse, 1882, Laurent: Principes de droit civil français, Paris, 1878, t. 16, стр. 145; Hue: Commentaire théorique et pratique du Code civil, Paris, 1894, t. 6, стр. 60 и t. 7, cip. 106; Planiol Ripert et Boulanger: Traité élémentare de droit civil, t. 11, Paris 1952, стр. 109. (7) Planiol, Ripert et Boulanger: op. cit., loc. cit. (8) Planiol, Ripert et Boulanger: op. cit., loc. cit. (9) Marty et Raynaud: Droit civil, 11, Les obliations, Paris 1962, стр. 159.