Анали Правног факултета у Београду

438

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

број аутора( 10 ) истиче психолошки изглед каузе и тврди да je то појам који апсорбује мотиве странке који су je подстакли на уговорно обвезнвање. Ти мотиви нису исхи код исте врете уговора, већ зависе од личности уговорника и његових потреба или жеља, па се у сваком конкретном случају морају испихивати од стране суда и процењивати у смислу дозвољености односно недозвољености. Ово схватање, настало у тежњи да се избегне приговор антикаузалиста о мешању каузе са предметом уговора, и поред једне логичке кохерентности, није могло наићи на већу подршку јер би се иегова доследна примена неминовно сукобила са захтевом правне извесности. Било би правно несигурно испитивати разноврсне побуде странака придајући им правно релевантан значај. По својој природи мотиви су, као унутрашњи покретачи воље, тешко докучиви за сполчш свет и НэИхово доказивање пред судом не би било лако, ни поуздано. Отуда, многи аутори, који иначе бране ово субјективно схватање, сматрају да ce кауза не може потпуно изједначити са мотивима, већ да би требало узетн само онај мотив који je непосредно условно изјаву воље, који je, дакле, деловао одлучујуће на вољу уговорника. Са овим ублажењем ови аутори у ствари одступају од строге и доследне примене субјективне теорије каузе ( 11 )• Један број аутора je потпуно игнорисао субјективни момент у објашњењу каузе преносећи тежиште на чисто економски теренј 12 ). За ове ауторе, кауза ce удаљује од мотива или тачније „кауза нема ничег заједничког са вољом”( 13 )- Она се посматра из једног објективног угла, као факт који означава имовинску равнотежу између обвезних лица, као економски ефекат уговора који има корена у економској еквивалентности која карактерише уговорне односе странака. Појам недозвољене каузе и йену улогу преузимају други правни инструмент, тако да се кауза проширује и на вануговорне односе где објашњава зашто je једно лице које се обогатило на рачун другога у обвези да поврати имовинску равнотежу( 14 ). А»

(io) lonasco: Н' évolution de ta notion de cause dans tes conventions à titre onéreux, Paris, 1923; Dubreuit: Les mobiles dans les contrats, Lyon, 1909 за немачку литературу вид.: Rie.g: op. cit., стр. 270 и сл.

(и) Maury: Le concept et rôle de la cause des obligations dans la jurisprudence, Revue internationale de droit comparé, 1951, стр. 492.

(12) Gaudement: Théorie générale des obligations, Paris, 1937, стр. 115 и сл.; Louis-Lucas: Volonté et cause, Dijon, 1918; Gounot: Le principe de l’autonomie de la volonté en droit privé, Dijon, 1912. стр. 368 и сл. За немачку литературу вид.: Rieg: op. cil., стр. 272. Y једном делу италијанске литературе такоЬе се заступа објектшшо схватање каузе, вид.: Maury: op. ciî., cip. 485 и сл.; у нашој правној литератури схватање каузе као економског цил>а посла заступа проф. Гаме: Кауза и правый основ, Анали, 1959, бр. 2, стр. 156.

(13) Louis-Lucas : op cit., стр. 109.

(14) Немачки грађаиски законик je углавном усвојио објективно схватање каузе кроз установу неоснованог обогаћења. Он у § 812, предвнЬа: Ко чинидбом другога или на неки друга начин на штету другога што добије без правног основа, обавезан му je на повраћај. Ова обавеза постоји и онда када правни основ доцннје отпадне или када не наступи успех, којн je, према садржини правног посла, био цил> чинндбе". Ово схватање je у ствари заступао Windscheid. Субјективно схватање било je усвојено у пројекту Немачког грађанског законика (§ 742), мсђутим, у коначни текст законика ушло je објективно схватање. Али, и у садазшъем тексту прнмећују се трагови субјективног схватања. Тако, из поменуте одредбе произилази да ce изједначује правый основ са цил>ем чинидбе, што упућује на анализу вол>е (о овоме вид.: Rieg: op. cit. стр. 274).