Анали Правног факултета у Београду

440

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

не обавезује да плати одређену цену продавцу због његове обавезе, него због извршења његове обавезе, због тога што ће постати власник продате ствари). Ово прецизирање иыа за последицу да одсуство каузе постоји не само када обавеза сауговорника није остварена већ и када она не може да буде изврпгена, што je од значаја за питање раскида уговора због неизвршења и приговора неиспуњеног уговора. Међугам, за нас je од нарочитог интереса део ове теорије који се тиче односа каузе и мотива и њихове забрањености са гледишта правних и моралних регула. Према овој теорији, код двострано обавезних уговора разграничење каузе од мотива успостављено je принципом да мотив, за разлику од цил>а, не чини правно релевантни део акта вољеј 23 ). Код ових уговора, у принципу, кауза једне обавезе види се у акту извршења друге обавезе. Дотле je ова теорија на позицији објективног и класичног учења. Али, то je само у погледу основне полазне тачке, да разноврсни мотиви странака у начелу не улазе у' „утоворно пол>е”. Међутим, према овој теорији, могуће je да у извесним случајевима и мотиви странака код двострано обавезних уговора постану део каузе, а то ће бити случај када je мотив забрањен или неморалан био у свести странака, и који, према томе, „оба уговорника води истохм циљу". Као што се види, приближавање мотива каузи извршено je у случајевима забрањених мотива и то онда када су обе стране знале или морале знати да ће их ти мотиви одвести недозвољеном циљу. Тиме je ова теорща битно проширила поле примене класичног схватагьа каузе, уносећи елементе субјективне процене, али за разлику од доследно схваћене субјективне тезе, она узима само оне мотиве који су забрањени и који су странкама били познати или према приликама морали бити познати. Проширење дојма каузе ова теорија нарочито чини код доброчиних уговора, где каузу види у намери дережљивости (intentio liberalis). Уколико je та намера била подстакнута недозвољеним мотивима онда je могуће да мотиви, као део каузе, доведу до нишхавости уговора. Узимајући теорију Капитана као полазну тачку, извесни аутори су у својим радовима још више приближили мотиве каузи уговора, што je значило давање очигледне превласти субјективном схватању које, због принципа правке извесности, тешко може бити прихваћено. Отуда, изгледа да je теорија Капитана пронашла, са гледишта и теоријских и практичних захтева, праву границу измеВу мотива и каузе обавезе. Погледајмо сада како je судска пракса прихватила теорију каузе уопште, а посебно како примењује теорију недозвољене каузе. Коју од изнетих теорија судска пракса највише следи? Y пракси наших судова истакнуто je становиште да je кауза ,дил> уговарања који обе странке имају у виду и да он чини саставни део уговора”( 2 ' 1 ). Колику важност судска пракса придаје циљу уговарања види се и из следећег става: кад je уговором јасно изражена побуда и крајњи цил»

(23) Capitani: on. пит., cip. 22 и сл. Вид.; Josserand: Les mobiles dans les actes juridiques du droit privé, Paris, 1928, стр. 140 и сл.; Ripert: La règle morale dans le obligations civiles, Paris, 1927, стр. 62 и сл.; Marty et Raynaud: op. cit., стр. 162 . Перовпћ: Облигациоио право, I, Београд, 1968, с. 130—142.

(24) Пресуда Савезног врховног суда, рев. 1423/59. објављена у Збирци судских одлука, књига V, свеска 1, број оддуке 20; вид. и пресуду Савезног врховног суда, рев. 887/62. Збирка судских одлука, кн». VII, св. 2. бр. 178.