Анали Правног факултета у Београду

441

ТЕОРИЈА НЕДОЗВОЉЕНЕ KAY3E

због кога једна уговорна страна уступа своју имовину другој страни, онда се о правој вољи утоворних страна не може судити док се претходно не утврди шта су у време закључења уговора за обе утоворне стране значили ова побуда и овај крајњи циљ. Правило je да код уговора са накнадом постављени цил. делује као услов ваљаности и дејства уговора и осујећење цил>а као раскидни услов када су се странке сагласиле да узајамна права и дужности од тога циља зависе. Кад je уговор једностран, онда цил» поставлен од странке, која се обвезује на чинидбу без накнаде, делује каоуслов ако се друга страна и није са тим изричито сагласила, али je за побуду и циљ свога уговорника знала( 25 ). Однос мотива према каузи судска пракса углавном посматра с обзиром на поделу уговора на теретне и доброчине. Тако, побуда једне од уговорних страна може бити значајна за ваљаност уговора и за последние из тога уговора, али значај побуде није увек исти. Значај побуде зависи од тога да ли je уговор по својој садржини теретни или доброчини. Кад je уговор теретан, онда je, према правним правилима имовинског права, побуда релевантна уколико je међу странкама утврђена као услов важности уговора. Напротив, кад je уговор доброчини, побуда je релевантна и онда када није међу странкама утврђена као услов, али je поклонодавцу послужила као једини разлог поклона, тј. да je воља поклонодавца ј едино на тој побуди заснованаС 26 )Из ових ставова судске праксе види се да je кауза у практичној примени прихваћена као правна појава и да се разграничена према мотивима врпга зависно од природе уговора, тј. води се рачуна о томе да ли je уговор теретан или доброчин. Међутим, поред ових општих места, од интереса je анализирати судску праксу у погледу примене теорије недозвољене каузе. Као недозвољена кауза, у пракси судова, посматрана je не само она која се противи императивној правној регули већ и она која je у супротности са моралним нормами одређене друштвене средине. Тако, у материји традиционалног морала судови су, примењујући теорију недозвољене каузе, поништавали многе уговоре с позивом на неморални циљ уговорања. То се, пре свега, опажа код поклона учињених за време трајања ванбрачних односа, као и других уговора закључених у конкубинату. Према једној пресуди Врховног суда Србије( 27 ) „судским путем се не могу остваривати поклони међусобно учињешг за време трајања ванбрачних односа, јер ти поклони потичу из неморалних и недозвољених ванбрачних односа странака”. А према упутству Савезног врховног суда о начину решавања спорова насталих у вези са ванбрачним заједницамаС 28 ) „... Склапање и одржавање ванбрачне заједнице није у складу с начелима и прописима Основног зкона о браку. Следећи интенције овога закона мора се узети да je противан закону и добрим обичајима сваки уговор закључеи у сврху обра-

(23) Вид. решење Врховног суда Југославије, рев. 653/64. Збирка судских одлука, кљ. IX, св. XII, бр. 334.

(26) Пресуда Савезвог врховног суда, рев. 2079/61. Збирка судских одлука, кн., VI, св. 3, бр. 239.

(27) Пресуда Врховног суда Србије, Гзз-447/50. Збирка одлука врховних судова, Београд, 1952, број одлуке 142.

(28) Збирка одлука врховних судова 1953—1955, стр. 42.