Анали Правног факултета у Београду

442

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

зовања и одржавања ванбрачне заједнице. Противно гледиште примењено Y пракси погодовало би појаву ванбрачних заједница и самим тим противречило принципу заштите брака. Када je једна страна дала ши учинила нетто ради извршења обавезе по уговору, који je закључен у сврху образована и одржавања ванбрачне заједнице, такво давање или чињење извршено je без правног основа, jep je уговор ништав. Међутим, иако je овим начином дато или учинено нетто што није дуговано, не може се тражити повраћај, пошто je то извршено у намери да се постигне сврха, која се противи закону и добрим обичајима. Ово у истој мери важи како за случај када je ванбрачна заједница настала, тако и у случају када та заједница није настала”. Ако се поменути став суда о недопуштености поклона учиненог за време трајана ванбрачне заједнице упореди са богатом прайсом француских судова о истом питану( 2в ), може се закључити да пракса францус-Iшх судова овде применује теорију недозвољене каузе са много више осеђана за реалност и са јсднојМ суптилном дистинкцијом мотива на страни поклонодавда. Наиме, према старом француском праву ко je je важило пре доношена Code civil-a( 30 ) лица која живе у конкубинату била су неспособна да меВусобно чине поклоне. Сви поклони учинени у конкубинату били су ншптави. МеВутим, Code civil о томе нема посебних одредби, већ само предвиЬа ништавост обавезе која je заснована на недозвол>еној каузи. Пракса судова у 19. веку разлиновала je поклоне учшьене у конкубинату с обзиром на карактер мотива поклонодавца. Ако поклон има за цил> да створи или одржи ванбрачну заједницу, ако je он награда или цена за порок (pretium turpis), ако je конкубинат непосредан мотив поклона, онда такав поклон не производи правна дејства. МеВутим, уколико je поклон инспирисан добрим мотивима, уколико он има за цил> да материјално осигура друтог чији je положај услед прекнда ванбрачне заједнице постао тежак, уколико поклон у суштини представља репарацију штете коју поклонопримац трпи услед трајања ванбрачне заједнице иди њеног престанка, уколико поклон уопште треба у извесној мери да отклони штетне последние конкубината, онда такав поклон, према француској судској пракси, не треба да буде поннштен због недозвољености или неморалности његове каузе. Судови су овде резервисали за себе право да доиста испитају дубоке мотиве који су руководили странке и да на тај начин „завире" у њихову савест. Још 1816. године судови су у Француској сматрали пуноважним поклоне учшьене у конкубинату уколико су они имали карактер обештећења поклонопримца због штете ко ja му je била проузрокована заједницом ванбрачког жггвота са поклонодавцем( 31 )- МеВутим, поклон учнњен у конкубинату од стране лица које je у браку, био je поништаван због неморалне каузе. Током 19. века испољен je и став да када поклон у конкубинату има крактер обештећења, онда судови треба за себе да резервишу право да процењују вредност поклона према висини причигьене штете. Ако један човек напусти конкубину пошто je с њом провео више година

(29) Monts: La cause immorale, Paris, 1956, стр. 12 и сл.; Saiget: Le contrat immoral, .Paris, 1939, стр. 108 и сл.

(зо) Code Michauđ, чл. 1629 (цит. према Monts: op. cit., стр, 12).

(si) Monts: op. cit., loc. cit.