Анали Правног факултета у Београду

443

ТЕОРИЈА НЕДОЗВОЉЕНЕ KAY3E

y заједници, онда, према судској пракси, накнада у виду поклона не треба да преВе висину штете, поклон не треба да буде извор богаћења. Поклон треба у суштини да матернјално обезбеди конкубину у мери у којој je она оштећена раскидом ванбрачне заједнице. Тако, обећање доживотне ренте у случају црестанка конкубината учшьено од стране лица које je у конкубинату живело двадесет година, судови нису поништавали због недозвољене каузе, већ су сматрали да je то признање натуралног дуга (м)_ француска судска пракса у нашем веку прихватила je и даље проширила руководни критеријум у овој материји да ли поклон има за цил> да фаворизује и подупре конкубинат или je инспирисан побудом обештећења и афекције. При томе, савремена пракса иде и даље од праксе прошлог века и сматра, бар по неким одлукама, да поклон, који не представља цену за порок, не ствара само натуралне, већ и цивилне облигације. Корисник обећања поклона може да се обрати суду са захтевом да се поклон изврши, пошто такво обећање није неморално. Оно није неморално, супротно ставу судова из прошлог века, чак ни у хипотези да je поклонодавац у браку, уколико je његов поклон заснован на мотиву обештећења лица са којим je живео у конкубинату. Ако се, у светлу изнесене француске судске праксе, посматра поменута пресуда Врховног суда Србије, рекло би се да она не води рачуна о једној суптилној и преко потребној различи на плану мотива теорије недозвол>ене каузе. Она не води рачуна о ономе што je у француској судској пракси уочено још на самом почетку прошлог века и што представља корисну тековину теорије недозволен е каузе, коју, иначе, наши судови прихватају у практичној примени права. Ипак, извесно охрабрење пружа цитирано упутство Савезног врховног суда о начину решаваньа спорова који настају у вези са ванбрачним заједницама пошто оно говори о „уговору заклученом у сврху образована и одржавања ванбрачне заједнице”, мада ни оно не чини једну јасну и енергичну по делу мотива у смислу пуноважности уговора закључених у конкубинату (*3). Из домена традиционалног морала јесте и питање пуноважности уговора који се односе на јавне куће, где je француска судска пракса, такође, имала прилике да примењује теорију недозвољене каузе. Y времену пре законске забране оснивања јавних кућа (13. април 1946), судска пракса je, руководећи се изнијансираним погледом теорије недозвољене каузе, стајала на становишту да сваки уговор који има за цил> стварање, одржавање или коришћење јавне куће не може да произведе жељене правне последиЦе Ј е Р je његова кауза супротна добрим обичајима. Напротив, они уговори који се, у извесном смислу, односе на јавне куће, али чија кауза није неморална, могу производи™ правка дејства. Тако, сама продаја објекта који представља јавну кућу није недозволена, али ако купац има намеру

{«) Monts: op. cit.; Saiget: op. cit., loc. cit.

(зз) Када je реч о захтеву једног лица које je живело у конкубинату да му се дй пакнада за рад који je уложило током трајања ванбрачне заједнице, судопи сматрају да je такав захтев правно дозвољен. Тако, ~ако су се странке код заснивања ванбрачне заједнице споразумеле да једна од друге неће тражити накнаду за свој рад у случају раскида ове заједшще, овакав уговор не производи правка дејства, jep се нико не може унанред одрећи накнаде за свој рад" (Врховни суд Србије, одељење у Новом Саду, 1707/65. Билтен судске праксе Брховног суда Србије, 1966, бр. 7, 35).