Анали Правног факултета у Београду

444

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да настави исгу делатност као и његов претходник, онда, и поред различитости циљева уговорних страна, уговор je неважећи због забрањености каузе. Y таквој продаји продавац je руковоЬен профитом који добија из неморалне трговине, a купац je мотивисан једном делатношћу ко ja je супротна добрим обичајима, тако да су недозвољени мотиви познати и једној и другој уговорној страни, што чини да je уговор ништав. Иако je реч о теретном уговору, мотиви су ушли у уговорно поље, они су постали део каузе. Судови се, дакле, не држе апстрактног појма каузе, већ испнтују мотиве странака и ако je један од неморалних мотива заједнички за обе стране или je забрањен мотив једне стране био или морао бити познат друга ј уговорној страни, онда je он ушао у појам каузе и може довести до поншптења уговора. Држећи се овог критеријума, судови су поништавали, не само продају јавне куће него и уговоре којима се мање-више фаворизује њено искоришћавање, као нпр. закуп јавне куће, уговор о раду са персоналом такве куће, зајам ради обављања делатности јавне куће, али увек под условом да се докаже неморалност мотива уговорних страна у горе изнетом смислу. Уговор о осигурању непокретности која служи као јавна кућа посматран je у судској пракси као пуноважан уговор, jep се њиме ниуколико не олакшава искоришћавање јавне куће, нити фаворизује њено заснивање и одржавање ( M ). Са сличним разликовањем моралности и неморалности мотива, францу ска судска пракса je прилазила н питању пуноважности уговора о зајму учигьеног ради обављања коцкања и других забрањених игара на срећу. Y случају да зајмодавац зна за недозвољену намену позајмљеног новца и када je с тим сагласан, судска пракса сматра да je такав уговор ништав због забракености каузе С 35 ). Теорија недозвољене каузе у француској судској пракси примењивана je нарочито и у случајевима уговора о трговини утицајем, уговора о брачном посредовагьу, уговора којим се спречава или ограничава слобода стављања понуда на јавној дражби, уговора о трговини свога тела после смрти, уговора о „добровольном” разводу брака, уговора којим се извршава неки деликт, уговора којим се „обезбеђује” драматуршки успех путем акције једне „клапе”, уговора којим се остварују разне изборне корупције, као и други слични уговори ( 36 ). Теорија недозвољене каузе у пракси наших судова, поред домена ванбрачне заједнице, добила je примену и у другим областима. Тако, дрема једној пресуди Врховног суда Србије, недозволен je уговор ако се њиме постиже неморалан циљ, што ће бити у случају ако се оцу девојке, по застарелом обичају, плаћа извесна сума новца да би се његова кћи удала за одређеног човека. Оно што je дато по таквом уговору не може се тражити натраг ни у случаЈу када очекивани брак није закључен ( 37 ). Суд je стао на становиште да je овде реч о неморалном потраживању које, као такво, не може уживати правну заштиту, без обзира што je и други утоворник

(34) Monts: op. cit., loc. cit.; за немачку судску праксу вид.: Oprea: Essai sur la notion de bonnes moeurs dans les obligations en droit civil allemand, Paris, 1935, стр. 159 и сл.

(35) Monts: op. cit., loc. cit.

(зв) Saiget: op. cit., стр. 336, 345, 346 и сл.; Carbonnier, Theorie des obligations, Paris, 1963, стр. 202.

(37) пресуда Врховног суда Србијс, гж. 2940/56. Збирка судских одлука, књ. 11, св. 1. бр. 76.