Анали Правног факултета у Београду

445

ТЕОРИЈА НЕДОЗВОЉЕНЕ KAY3E

знао за неморалност уговора ( 38 ). Недозволен цил уговарања судови виде и у клаузулама којима се странке унапред одричу права да траже поништај уговора због прекомерног оштећења ( Я9 ) или код уговора о поклону претходно одрицање поклонодавца да тражи ревокацију поклона услед незахвалности поклонопримца ( 40 ). Испитујући циљ уговора, Савезни врховни суд je у једном случају дошао до закључка да je продавац отуђивао своја добра како би на тај начин осујетио спровођење конфискације на његовој имовини, па je, следствено томе, тај уговор прогласио без правног дејства ( 41 ). Суд je, дакле, испитивао побуду на страни продавца и нашао да je она уговорника требало да одведе недозволеном цилу. Рекло би се, да je за ваљаност овог уговора, пород осталог, требало испитивати и савесност купца, јер уколико он није, нити je могао знати за недозволен мотив продавца, онда би према њему, због принципа сигурности правног промета, тај уговор производио нравна дејства. Као неморалан, у судској пракси био je проглашен и уговор о продаји одређених ствари из друштвене имовине по изузетно ниским ценама у корист ограниченог крута потрошача. Наиме, у конкретном случају, купац je као члан једне привредне организације, на основу одлуке органа управлања те организације да се граЬевински материјал продаје члановима те привредне организације по ценама које су знатно ниже од тржишних, купио одговарајућу количину граВевинског матер иј ала под условима предвиђеним у тој одлуци. Врховни суд Југославије стао je на становиште да je у питању неморалан уговор, јер „када je уговором са знањем једне и друге уговорне стране купац свесно фаворизован тако да му се производ даје по цени нижој од обичне цене, онда je такав уговор супротан нормама социјалистичког морала и ништав je уколико га та супротност захвата. Привредна организација, као продавац, не би била дужна, и тужени, као купац, не би био овлашћен да тражи предају продатих произвола по уговореним нижим ценама када je уговор према предаем критеријуму ништав. Свака страна je дужна да врати оно што je примила на основу ништавог уговора, као примлено без основа. Уколико такав повраћај у преВашње стаае није могућ, jep je куплена роба већ консумирана, онда се повраћај у преВашае стаае врши на начин и у мери тако да једна странка не постигне безразложну корист на штету друге странке”( 42 ). Као што се види, суд je и овде испитивао „знаае” једне и друге странке у погледу вредности продатих произвола, и пошто je

(38) Перовић: Правые последице ненормалних уговора, Анали Правног факултета у Београду, 1966, бр. 2, стр. 220; Лоза: Уговори противни моралу последице њиховог закључгња и извршења, Народна управа, Сарајево, 1960, бр. 7—B, стр. 338.

(39) Решење Врховног суда БиХ, гж. 592/56. Збирка судских одлука, књ, 11, св. I, бр. 91; пресуда Врховног суда Словеније, гж. 33/57. Збирка судских одлука, књ. ll,св. I, бр. 114, пресуда Врховног суда Југославије, рев. 3011/64. Билтен Врх. суда Југослапије, 1965, бр. 14, cip. 24; вид. и билтсн истога суда, 1965, бр. 15, сгр. 31.

(40) Пресуда Врховног суда Србије, гж. 2896/56. Збирка судских одлука, књ. 11, св. Т, бр. 77.

(а) Пресуда Савезног врховног суда, гж. 2/58, Збирка судских одлука, кн>. 111, св. I, бр. 42.

(42) Решење Врховног суда Југославије, рев. 3635/63. Збнрка судских одлука, књ. IX, св. 1, бр. 26.