Анали Правног факултета у Београду

446

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

утврдио да je уговорена вредност испод хржшпне вредности, закључио je да je у питању уговор са неморалним циљем који не може да произведе жел>ена правка дејства. Као недозвољени, били су, такође, у судској пракси посматрани и уговори о поклону којима поклонодавац ограничава поклонопримца да поклогьену имовину мора сачувати и оставити својим законским наследницима, ( 43 ) уговори о ортаклуку и занатству којима се врши недозвол>ена делатност С 44 ), уговори о зајму у којима зајмодавац уговора за себе право да у случају да му зајмопримац не враги ствар исте врете и количине, може од овога тражити уместо повраћаја ствари, исплату ковчаног износа који знатно премапгује прометну вредност ствари ( 45 ), уговори који имају за циљ оштећење заједнице( 46 ), уговорне клаузуле којима ce одређује право продавца да због доцње купца може тражити раскид уговора иуз то задржати наплаћени износ купопродајне цене( 47 ), и други слични уговори. Поред ових уговора, судска пракса, руковођена теоријом недозвољене каузе, стоји на становишту да су ништави и они уговори у којима je кауза само привидно означена. Странке, инспирисане разним мотивима, могу лажно представити трећим лицима као да су закључиле уговор са једном каузом, а у ствари закључе уговор са другом каузом или представе трећим лицима да су закључиле уговор са одређеном каузом кога у ствари нису уопште закъучиле. Према судској пракси, привидност каузе треба утврђивати према вол>и самих странака, јер „уговор je привидан када су странке сагласно изјавиле вољу да он буде привидан, да не производи оно дејство које би му припадало да je истинит’Ч 4 ®)- Уколико je уговор са фиктивном каузом, он „својом садржином меЬу странкама не производи никакво правно дејство”( 49 )- Као што се види, судска пракса сматра ништавим уговоре са фиктивном или симулованом каузом, jep се њима обично постижу неки циљеви који су супротни правним или моралним регулама. После једног, макар и летимичног погледа на домен практичног изгледа каузе, изгледа да се може закључити да наши судови прихватају теорију каузе као правке појаве. За разлику од веома живих теоријских расправа, судска пракса показује више осећања за један мирнији и рационалнији став. Она, пре свега, каузу схвата као првни цил. коме странкс теже, и судска пракса нарочита интерес показује за каузу у случају када je она забрањена на плану правног или моралног поретка. При томе, пракса судова прихвата становиште теорије о правном знача ју мотива завис-

(43) Пресуда Савезног врховног суда, рев. 1708/60. Збирка судских одлука, кн>. V, св. 3, бр. 314.

(44) Пресуда Савезног врховног суда, рев. 2758/61. Збирка судских одлука, књ. VII, св. 1, бр. 26.

(45) Пресуда Врховног привредног суда, сл. 110/66. Билтен судске праксе, Брховни прнвредни суд, Београд, Ю66, бр. 2.

(4б)Решење Врховног суда БнХ, гж. 989/60. Вуковић: Правила грађапских закона, Загреб, 1961, стр. 735.

(47) Пресуда Савезног врховног суда, рев. 1769/61. Збирка судских одлука, кн>. VI, св. 3, бр. 240.

(4S) Пресуда Савезног врховног суда, рев. 1423/59. Збпрка судскнх одлука, књ. V, ев. 1, бр. 20.

(49) Решење Савезног врховног суда, рев. 2291/60. Збирка судских одлука, књ. VI, св. 1, бр. 15.