Анали Правног факултета у Београду

453

YH И КОДИФИКАЦША ПРАВИЛА О СПЕЦИЈАЛНИМ МИСИ.ТАМА

купну историју па све до данаппьих дана није се престајало са употребом специјалних мисија, мада je било периода када je она била потиснута од „класичне” дипломатије, сталне (седентарне) дипломатије (период после Бечког конгреса 1815). МеБутим, са употребом специјалних мисија није ce никада престајало мада je у то доба ad hoc дипломатија била пре света коришћена у облику специјалних мисија које су суверени слали у церемонијалне и протоколарне сврхе( 7 ). Али, објективна историјска потреба условљена све широм сарадњом држава довела je до ренесансе ове најстарије установе за општење држава, што се нарочито исполнило током првог, а нарочито друтог светског рата (специјалне мисије на нивоу шефова држава, председника и чланова влада, шефова генералштабова и других высоких личности( 8 ). Овакав развој je полако али сигурно сужавао и укидао монопол „класичне” дипломатије, која објективно није више могла да одговори ширим потребама држава на развијању међународних односа, нарочито у све више специјализираним областима њихове активности. Но, у исто време, овај развој дао je и квалитативно нову садржину рада и улогу ad hoc ддпломатији у целини, a специјалним мисијама држава посебно. Појава међународних тела и организација као средишта новог облика сарадвье држава, дала je нову димензију и садржај рада ad hoc дипломатији. Ако се данас погледа годишњи меВународни календар сваке државе, види се да оне по сваком питању шал>у или примају разне врсте специјалних мисија ко je имају привремен карактер и строго одређен задатак. Специјалне мисије се не акредитују као сталне дипломатске мисије, већ се за свако конкретно питање уговарају између заинтересованих држава. Управо та њихова флексибилност и оперативност дају им предност у решавању најразноврснијих или боље рећи свих проблема, од најважнијих политичких па до „најобичнијих” техничких питања која ce појављују y односима међу државама. Историјско-правни феномен ad hoc дипломатије првобитно je био замишљен као предмет нешто пшрег проучавања Уједињених нација, али je после сужен на специјалне мисије држава које ове шал>у и примају, као субјекти међународног права у њиховим билатералним контактима. Мултилатерални вид коришћења специјалних мисија (оне које државе шаљу код међународних организација или међународне организације као нови субјекти међународног права шаљу inter se, или код држава) оставлен je да буде меБународноправно регулисан у оквиру правила о правном положају меВународних организација. Међутим, постоје и неки други облици ad hoc дипломатије који чекају да се за њих донесу општа правила међународног права. Комисија за меВународно право je применила два потпуно различита метода при проучавању и изради правила о специјалним мисијама. Наиме, у првој фази пошло се од идеје да на специјалне мисије треба применити аналогно и mutatis mutandis правила о редовним, сталним ди-

(7) Ближе о томе Милан Бартош, Le status des missions spéciales de la dipplomatie ad hoc, Recueil des Cours, T. 108, 1963/1, pp. 430—446.

(8) Видети на пример, Dean Acheson, Meetings of the Summit: A Study in Diplomatic Method, University of Hampshire, 1958, Guy Hentsch, Staline négociateur, Une diplomatie de guerre, Thèse Neuchâtel, 1967, и други.