Анали Правног факултета у Београду

464

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

странака из истог материјалноправног односа. Ако je после одбацивања тужбе од стране државног суда парницу пред избраним покренула иста страна, избрани суд се, по правилу, не може огласити ненадлежним. Разлог за то не треба видети у његовој везаности решегьем о одбацивању тужбе, него у томе што тужени не може оспорити његову надлежност. Њему се таква одбрана не може допустити, јер би она значила venire contra factum proprium. Ако je он у ранијој паркици, да бн постигао одбацивање тужбе, инсистирао на томе да je уговор о надлежности постојећи и пуноважан, онда je тиме изразио пристанак да му суди избрани суд. Неприхватљив je, дакле, његов приговор којим он, супротно свом држању у ранијој парницн, тврди да уговором није заснована надлежност избраног суда, те да je надлежан државни. Таква одбрана била бн допуштена само изузетно, и тс ако je после парнице пред државним судом наступила чшьеница која je проузроковала престанак уговора. Избрани суд могао •би да се огласи ненадлежним и у случају ако спор по свом карактеру излази из круга његове надлежности или ако су правила уговореног поступка противна начелима по којима он суди. 7. Ако je државни суд одбио приговор ненадлежности, питање дејства тог решења у парници пред избраним судом не заслужује дискусију, просто зато што оно није способно за материјалну правноснажност. Избрани суд није дужан да у парници ко ja пред њим после тога буде покренута или која у то време можда већ тече, одбади тужбу странке која се пред државним судом позвала на уговор. Y случају у коме избрани суд усвоји приговор ненадлежности, уговор престаје да постоји, и странци чија je тужба одбачена не остаје ништа друго него да државном суду иоднесе противтужбу. Ако, пак, избрани суд одбије приговор ненадлежности, онда теку две парнице: по тужби једне странке пред државннм судом и по тужби друге пред избраним. Иако се тужбени захтев у једној парници разликује од тужбеног захтева у другој, пресуда једног ■суда дејствује својом правноснажношћу на парницу пред другим ако посте ј и прејудициалитет, као у случају примера са спором из купопродајног уговора. Један суд, било који од два, мора правноснажну пресуду друтог •суда ставити у подлогу своје пресуде, тако да ова гласи у складу са ранијом. Купац који je осу Вен да плати цену, није имао право да одустане од уговора и не припада му накнада штете. И обратно, усвајањем оштетног захтева због повреде обавезе искључује се постојање права на цену( 3 а). 8. Према изложеном, одлука државног суда о пршовору ненадлежности, сама по себи, не обавезује избрани суд. Странка ко ja жели да постигне одлуку којом ће избрани суд у погледу своје надлежности бити ве -зан, може да пред државним судом истакне одговарајући захтев, и то тужилац поред првобитно постављеног захтева захтев за утврВење да уговор о избраном суду не постоји или да je непуноважан, а тужени, противтужбу са захтевом супротне садржине. Ако je ставлен један од тих захтева, прекид поступка може се пред избраним судом показати као умесан. Одлука којом се избрани суд огласио ненадлежним, не дејствује својом иравноснажношћу, него као чињеница којом ce y сваком случају уговор

(за) За немачко право, у истом смислу Rosenberg, Schwab, Lehrbuch, 1969, стр. 80S. и SO9.