Анали Правног факултета у Београду

465

НЕКА ПИТАЊА НАДЛЕЖНОСТИ ИЗБРАНОГ СУДА

о избраном суду гаси. Ннкакво дејство на парницу пред државним судом нема одлука којом избрани суд одбија приговор ненадлежности. Из онога што je горе речено проистиче join једна консеквенца: у односу државног и избраног суда нема места приговору литиспенденције се принцип непоновимости ( Grundsatz der Einmaligkeit ) у ситуацији у односу између два државна суда. Приговором да парница тече изражава се принцип непоновимости (Grundsatz der Einmaligkeit) у ситуацији у којој су оба органа пред којима тече поступай надлежна за исту правку ствар. ТС ял се ради о истом спору пред државним и избраним судом, то ни je случај, jep je немогуће да су и један и друга надлежит Умесхо приговора литиспенденције, истиче се приговор ненадлежности, и то пред државним судом позиванем на уговор о избраном суду, а пред избраним судом оспоравањем да je тај уговор постојећи или да je пуноважан. Управо, као што у односу између два државна суда нема места приговору литиспенденције ако се једна од странака позива на пророгациони уговор. Све ово важи и за однос једиог избраног суда према другом. 9. У ЗПП-у нема изричне одредбе о томе до ког тренутка у развоју поступка може пред државним судом да буде ставлен приговор ненадлежности позивањем на уговор о избраном суду. Мислимо да одговор треба извести аналогијом из одредаба чл. 16, ст. 2 (приговор стварне ненадлежности окружног суда), чл. 19, ст. 2 (приговор месне ненадлежности) и чл. 158, ст. 2. (захтев за обезбеВење парничних трошкова). Из тих одредаба проистиче да би тужени могао истаћи приговор ненадлежности по основу постојања уговора о избраном суду најдодније на припремном рочишту, а ако ово није одржано, онда на првом рочишту за главну расправу, пре него што се упусти у расправљање о главној ствари. Овом законском решету може се упутити критичка замерка да туженом омогућује приговор ненадлежности и пошто се он на припремном рочишту, или можда пре тога у одговору на тужбу, упустио у мериторно расправљање. Теоријски, то je неправилно зато што свако мериторно расправл>ање туженог садржи, макар прећутно, његов предлог да суд пресудом одбије тужбени захтев. Тиме тужени у ствари изражава своју сагласност да у спору одлучи државни, а не избрани суд. Ова његова изјава може се, посматрана заједно са тужбом, конструисати као прећутно споразумно раскидање уговора о избраном суду. Изгледа необично да тужени и после тога, све до окончања припремног рочишта, може да оспори надлежност државног суда, позивајући се на уговор о надлежности избраног. Постојање уговора о избраном суду, државни суд не узима у обзир по службеној дужности, него само по приговору. Он не може надлежност да одбије ни у случају у коме та чињеница проистиче из неправа приложених тужби, а тужени се у парници држи пасивно( 4 ). 10. Закон не садржи одговор ни на питање поставлено у супротном смислу: до кога тренутка у развоју поступка пред избраним судом може тужени да оспори надлежност? Одговор није ствар Закона, него од-

(4) За југословенско право, тако: Тухарт, навед. дело, стр. 587; Трива, наведено дело, стр. 27. За аустрщско, Speri, наведено дело, стр. 786. За немачко Rosenberg, Schwab, наведено дело, стр. 466. Супротно Poliak, који узима да се уговором искључује редовни прави пут ( System , стр. 776).