Анали Правног факултета у Београду

466

АНАЛИ ПЕАВНОГ ФАКУЛТЕТА

редаба којима се ypeßyje поступак пред избраним судом. Ако те одредбе не предвиВају шхо друго (а то друга није лако замислити!) важи правило да гужени може оспорити надлежност избраног суда најкасније у исто време кад даје своју прву мериторну одбрану, било у подноску који претходи усменом расправљању, било на рочишту. Овај став je у науци и пракси опште усвојен, и као такав нашао je своје место и у Европској конвенцији о меВународној трговинској арбитражи (чл. VI). 11. Супротно државном суду, избрани суд испитује постојање и ваљаност уговора о избраном суду по службеној дужности, јер он своју надлежност заснива на том уговору. Y погледу начина на који он ту своју дужност испуњава, меродавна су правила којима се уреВује његов поступай. Могућно je замислити да та правила предвиђају да избрани суд своју надлежност испитује одмах по пријему тужбе и да ову, без икаквог претходног изјашњења тужене странке, одбацује ако нађе да уговор не постоји или je непуноважан. Укратко, могућно je да je по поменутим правилима избрани суд дужан да на надлежност пази онако како je то у погледу своje надлежности дужан да чини државни суд кад прими тужбу. МеВутим, такво уреВење било би необично. Jep избрани суд изводи своје овлашћење из вол>е странака, те je разумљиво да та вода има у погледу његове дужности да пази на своју надлежност јачи утицај него у парници пред државним cyAOiM. Отуда je у складу са природом избраног суда да он о своjoj надлежности одлучује тек попгго je туженој страни пружио могућносг да се о том питању изјасни. (Одступање je оправдано само ако се ради о правној ствари која не може бита предмет арбитражног суБења уопште, или не спада у ону врсту грађанских спорова о којима избрани суд по својим статутарним правилима може да одлучује, или ако су странке предвидело поступак који je у супротности са начелима његовог поступка.) И кад je непостојање уговора очигледно, још увек не треба искдучити могућност да тужени изрично или прећутно прихвати надлежност избраног суда. 12. Кад je реч о уговору о избраном суду, онда се обично мисли на уговор којим се отклања надлежност државног суда, дакле такав којим je надлежност избраног предвиВена као обавезна. Могућно je, меБутим, замислити да странке ту надлежност уговоре као факултативну( 5 ). Суштина таквог уговора састоји се у томе да странке утоварају надлежност државног или избраног суда, по свом избору. Смисао права на избор не треба схватити тако да тужена странка може за своју тужбу да бира надлежност и кад je друга подношењем тужбе свој избор већ учинила. Такав смисао факултативне надлежности показује се као неприхватдив ако се има у виду да тужба туженог има карактер противтужбе. Мора се, дакле, узети да се право једне странке на избор гаси покретањем парнхще од стране друге странке. Оно што je овде од интереса, то je питање од кога дана право на избор престаје тиме што je друга странка учинила избор. Питанье je од практичног значаја за онај случај у коме je једна од странака покренула парницу пред државним, а друга пред избраним судом, па треба утвр-

(5) Y том смислу: за аустријско право, Poliak, навед. дело, стр. 770; за немачко Rosenberg, Schwab, навед. дело, стр. 939.