Анали Правног факултета у Београду

468

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

повлачи никакве процесне последние, jep се одлука о одбацивању тужбе не може напасти тужбом за поништај. Пред државним судом, тужени може побијати само мериторну одлуку избраног суда. Овај, дакле, не дугује тужиоцу образложење за одбацивање тужбе. Ако избрани суд разлоге ипак даје, онда он то чини из куртоазије. 15. Одлука о ненадлежности избраног суда разликује се од одговарајуће одлуке државног суда и по томе што се њоме не може одлучити о праву туженог на накнаду парничних трошкова( 6 а). Ако себе сматра ненадлежним, избрани суд не може донети никакву ауторитативну одлуку, па ни ону којом се тужилац осуђује да туженом плати по поменутом основу известан новчани износ. Y првим годинама примене Правилника о Спољнотрговинској арбитражи било je по том питању колебања, с обзиром на одредбу ч\ана 38, која упућује на ЗПП у погледу онога што Правилником није уређено. При томе се заборавило да се ЗПП супсидијерно примељује на арбитражни поступай само колико то одговара природи арбитражног суђења уопште, а не у погледу света што Правилник не регулише. Данае je пракса Арбитраже устаљена у изложеном смислу. Но, ако избрани суд нема овлашћење да одбијајући од себе надлежност одлучује о трошковима, онда тиме није речено да тужени нема право на трошкове. Можда ће се рећи да трошкови нису били потребнн, пошто бн избрани суд, и да се тужени није држао пасивно, донео, пазећи по службеној дужности на своју надлежност, одлуку којом одбија да суди. Аргумент je неубедљив, jep и у поступку пред државним судом туженом припадају трошкови за одбрану против тужбе у једној правној ствари у којој редовни правки пут очигледно није допуштен, па суд ипак не одбија захтев за накнаду трошкова позивајући се на то да би тужба била одбачена и да тужени никакву радњу ни je предузео. Туженом, дакле, стоји, у циљу утврђења и остварења права на трошкове, отворен щи државног правосуђа. 16. Посебан оеврт заслужују неке одредбе Правилника о Спољнотрговинској арбитражи, које се тичу надлежности. Пре свега, нека разјашњења захтева текст чл. 13, по коме секретариат Арбитраже позиву тужену страну да се у року од 30 дана изјасни да ш прихвата надлежност Арбитраже, „ако између странака не постоји арбитражна клаузула иди ако клаузула на коју се тужилачка страна позива не предвиђа надлежност Арбитраже”. Прво, обе ове хипотезе према оном што je горе речено своде се на једну: непостојећа je и она клаузула ко ja предвиБа надлежност неког другог избраног суда. Друго, питање да ли je реч о таквој клаузули, није увек просто. Понекад je за одговор потребно тумачење. Смисао клаузуле, међутнм, позвано je да испитује председшвитво Арбитраже поводом туженикове одбране да клаузула не постоји, или поводом његовог пасивног става према тужби (чл. 12). Где je дакле граница? Другим речима, у коме случају се делатност Арбитраже своди на оно што je по чл. 13. позван да уради њен секретариат, а када ће бити потребно да постојање клаузуле испитује њено председништво? Мислимо да одредба овог члана има у виду случај у коме ни у тужби ни у прилозима нема помена о постојану

(ба) Сунрохан став заузет je у чл. 26. Правилника о стадном избраном суду при СавезKOJ привредној комори. Исто и у чл. 27. Правилника о избраном суду при Прнвредној коморн СР Црне Горе.