Анали Правног факултета у Београду

470

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТЕТА

закључена у писменој форми, али да je неправа у којој je она била садржана, уншпхена или изгубљена, или да се налази код противне странке или код трећег лица. По нашем мишљењу, овај случај треба узети као случај непостојеће клаузуле. Чшьеница њеног постојања не може се пред Арбитражем доказивати друкчије него неправом. Не одговара природи арбитражног суђења да се поступак задржава саслушањем сведока, им можда странака, о чшьеници од које зависи надлежност Арбитраже. То je став праксе од првог дана њене делатности( в ). Ипак, иако je у питању непостојање клаузуле, не би требало применит чл. 13. Правилника, него доставит хужбу на одговор, јер тужилац тврди да je клаузула закључена. Али, ако се чшьеница њеног закључења може пред Арбитражем доказивати само неправом, у парници пред државним судом, по тужби за утврВење постојања клаузуле (уговора о избраном суду), може се та чшьеница доказивати и другим доказним средствима. Она овде није претпоставка за надлежност суда пред којим парница тече, него има одлучујући значај за исход спора. Тешко je видети зашто би у спору по поменутој тужби било у том погледу друкчије него у спору у коме се угврђује право наслеђа по основу уништеног или изгубл>еног тестамента или у коме je предложена осуда на предају поклоњене ствари по основу писмено закљученог уговора о дарнвању, који je после закључења нестао. Y недостатку супротне одредбе којом ce уреВује поступак, све ово важи и за друш избрани суд. 20. - Најзад, остаје нам још једна напомена поводом одредбе ст. 2, чл. 15, по којој странке могу оспоравати надлежност Арбитраже све до закључења расправе. Реч „странке” оправдана je овде само утолико што тужилац може да приговори ненадлежност поводом приговора пребијања. Надлежност по противтужби, он оспорава у својству туженог. Поменути термин односи се, дакле, првенствено на туженог. Смисао поменуте одредбе није у томе да тужени то право има без обзира како се пре тога у парници држао. Право на приговор ненадлежност треба и овде разумети онако како je горе изложено за избрани суд уопште: тужени то право може да употреби све до закључења расправе ако се пре тога није без резерве, поднеском или на рочишту, упустио у расправљање о предмету спора. Из приказание правила о поступку по питању надлежност проистиче да ће до ситуације у којој тужени оспорава надлежност тек на расправи, доћи ако се он у претходном поступку понашао пасивно, а председништво и веће нису нашли да je Арбитража ненадлежна.

Б. Познић

(9) Занпм-љиво je да сличай став заузимају државни судови у погледу пророгацпоног уговора (чл. 64. ЗПП). Тако, Врховни привредни суд узима да суд своју надлежност утврђује по општнм одредбама о месној надлежности ако тужилац ни je тужби приложи© исправу која садржи уговор. Накнадним прилагањем те исправе сгранка не може исправити последицу таквог пропуштања. Види одлуке: Р 31/65, од 14. 5. 1965; Сл. 1476/68, од 1. 7. 1968; Р 69/69, од 26. 5. 1969. (све из евиденције суда). ВС Словеннје показује се као мање строг, јер допушта иакнадно подиошење писменог уговора (Пж 318/64. од 29. 5. 1964 Билт. ВС Слов. 1964/2). Дакле, ниједан од поменутих судова не допушта доказивање постојања уговора другим доказним средстзима, осим неправом која уговор садржи.